FOTO: flickr, BOŠ
Bosonogi dan u mesecu aprilu, još jedan raspevani aprilski dan, dan koji čuči sa muzikom u jednoj ruci i sa željom ,,da smo isti u različitostima’’ u drugoj.
Međunarodni dan Roma se, širom sveta, svake godine obeležava 8. aprila kako bi se istakao značaj romske kulture, ali i kako bi se skrenula pažnja na nepovoljni socijalni položaj i na probleme sa kojima se ova nacionalna manjina suočava. I pre nego što besramno prigrlimo već ustaljene stereotipe, koje, poput etikete, lepimo za romsku zajednicu, važno je poći od onog najbitnijeg stanovišta za svakog čoveka – filantropskog stanovišta.
Nepovoljni uslovi Roma ogledaju se u nehigijenskim naseljima, kao i u nemogućstvu obrazovanja i zapošljavanja (što zbog (ne)materijalnih uslova, što zbog nacionalne diskriminacije koja je često razlog prvog), ali i u pogledu socijalnih dimenzija, gde su žene višestruko diskriminisane (unutar sopstvene zajednice i unutar šire zajednice). Postavljaju se pitanja: Da li se nešto promenilo kroz istoriju kada je ova zajednica u pitanju i da li se dovoljno govori o integraciji ovog manjinskog dela stanovništva?
Povodom ovog, ali i svih ostalih dana borbe za podjednaka prava, možemo se osvrnuti na svečanost koju je Miroslav Antić, srpski pesnik, priredio romskom narodu i dao mu ime Garavi sokak. Kaže: Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće. Doba ultranacionalista je odavno prošlo (valjda), ali se čini da Mile još uvek nije uspeo da svrgne sa sebe žutu traku, Mile je još označen. Pesnik-zvezda ovo delo posvećuje onima koji su isti kao on, ljudima pod zvezdama, nomadskim ljudima.
Odvajkada, pa do danas, pitanje rasizma se može javiti u vidu ličnog stava prema istom, a da se pritom ne pomisli na žrtvu i nepravdu koje je određena grupacija istrpela kroz istoriju. Time se ukazuje na najviši oblik hendikepa društva. Kao da se tek tako možemo podeliti, po ,, rasama’’. Pesnik Miroslav Antić prepoznaje ovaj oblik mizantropije i nepravde, te jedan deo svog stvaralaštvog opusa voli one ,,neprihvaćene’’, voli ih nežno i bez ustručavanja: Kad gledam u nebo: i zvezde su Cigani. I ptice su Cigani. I crni oblaci što se navlače od Čota – svi su Cigani. Na kraju svih krajeva i početaka: Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
Autorka: Nevena Branković