FOTO: Vladimir Pavlović
Mirjana Narandžić je pesnikinja koja se ne skriva, ne beži i slabo pripada. Ne pristaje na stereotipe ili rodne uloge i smatra da ne postoji ultimativni recept za „dobru ženu“. Iako se ne javlja uvek, sa nama je razgovarala o tome šta prihvata, šta menja a sa čim to više nema veze. Ona piše o ljudima, briše podele na „nas“ i „njih“ i podseća nas da je žena ženi sve ono što odluči da bude.
Ko je danas Mirjana, a ko je ona bila pre 10 godina? Koliko se promenila, koliko je ostala ista?
Ostala sam uvek ista. Šalu na stranu, ali u suštini zaista jesam. I dalje me interesuju stvari koje su me interesovale pre 10 godina, i dalje pričam o stvarima o kojima sam pričala pre 10, i dalje pišem o stvarima o kojima sam pričala pre 10. Ono što se svakako promenilo je – publika. Zapravo nije se ona promenila, više sam ja odlučila da je neophodno da proširim ciljnu grupu.
Pre 10 godina mi je bilo važno šta o tome što pišem, govorim, radim, misle ljudi iz mog „kružoka“. S godinama shvatiš da te, kao osobu koja se bavi pisanjem, to malo „učauri“, jer počneš da izbacuješ sadržaj za njih. S jedne strane, ti bi da nametneš neke društveno odgovorne teme široj javnosti, sa druge shvatiš da se toj istoj široj javnosti suštinski ni ne obraćaš.
Šta za tebe predstavlja pisanje? Čiji su glasovi smešteni u tvojim stihovima?
Nemali broj puta sam pročitala kako je pisanje – beg od stvarnosti. Nekako, ni kada sam bila mlađa, svoju poeziju nisam doživljavala kao beg, već upravo obrnuto, kao suočavanje sa stvarima koje su me tištile.
Što se tiče glasova koji su smešteni u mojim stihovima i pesmama, ima ih, naravno, raznih, autorki i autora koje sam čitala, slušala, čije sam filmove ili pozorišne predstave gledale, ima glasova onih koji svoju priču više ne mogu da ispričaju i to sad, ovako zapisano zvuči kao fuzija različitih tema, ideja, stilova, ali meni se čini da je zapravo tako sa svima onima koji pišu.
Mislim da je važno u startu osvestiti da ništa nije počelo od tebe i da je važno da ta sva znanja, sve te informacije koje pokupiš prvo sistematizuješ, a onda im daš neki sopstveni okvir, a sve zapravo u cilju „izlaska“ iz nekog zamišljenog okvira.
U jednoj od pesama kažeš: „želim ti milimetar od pripadanja, ali nikad pripadanje, ti ne umeš da pripadaš nikome osim sebi“. Kojim pripadanjima se ti opireš, a kojima se prepuštaš?
Zvuči kao jeftina floskula, ali stvarno „slabo pripadam“ bilo kome ili bilo čemu. I ovo sada nije patetična pozicija nekakvog romantičarskog lirskog subjekta izmišljenog za potrebe ovog razgovora već je zaista tako.
Zapravo, do te se pozicije i dođe negde zbog tog konstantnog balansiranja između bazične ljudske potrebe da se dopadneš baš svim čitaocima i kritičarima, potencijalnim i nepotencijalnim urednicima, vlasnicima izdavačkih kuća, a da takođe i ne odustaješ od onoga u šta veruješ.
Ženama se danas na leđa stavljaju najraznovrsnije etikete. Od nas društvo očekuje da budemo dobra majka, supruga, ćerka, koleginica. Kako se ti boriš protiv ovih stereotipa? Čime razbijaš rodne uloge?
Moguće da ja ponovo govorim iz nekog nedovoljno bušnog babla, ali čini mi se da već Milenijalsi, a posebno Generacija Z, za te etikete ne daje ni pet para i sjajno je što je tako.
Naravno, za to su zaslužne ne samo pomenute generacije, ali su one, čini mi se, prve generacije koje na to ne pristaju.
Da se razumemo, meni je i dalje „biti dobra“ imperativ, ali mislim da je važno što je osvešćeno da te imenice koje idu uz tu sintagmu biraš ti i isključivo ti, da jedna imenica ne isključuje drugu, ali i da takođe ne postoji neki ultimativni recept za „dobru ženu“ – pa kao samo ona koja „čekira“ sva „polja“ dolazi do te titule.
Ljudi postoje i funkcionišu u datim društvenim okolnostima i okvirima. Koliko je kontekst u kome živimo uticao na tvoje stvaralaštvo, a koliko ti pisanjem utičeš na njegovo menjanje? Šta prihvataš, šta menjaš, pred čime se povlačiš?
Mene su uvek zanimali ljudi. Mali ljudi u velikim istorijskim trenucima. Mali ljudi koji su stradali zbog geografije ili jezika.
Jedna od mojih omiljenih tema je odnos ličnog i kolektivnog, bez dodatnih podela na „naše“ i „njihove“, a sve uz, možda i naivno ambiciozno verovanje da se to nepostojanje podele u „pesničkom“ nekako može preslikati i na realnost. Povlačenje nastupi onog momenta kad shvatiš da možda ipak nije dovoljno. A onda pomeriš fokus, pa kreneš ispočetka, jedan stih, drugi i sve tako redom.
Koja tri filma bi trebalo da pogleda svaka mlada žena?
Počela sam po automatizmu da odgovaram „Mala mis Sanšajn“, „Male žene“ i tipa „Devojka koja obećava“ i to zaista jesu odlični filmovi, ali sam onda shvatila da je ipak 2023. godina i da je to i takvo „prvoloptaško“ percipiranje „filmova za mlade žene“ pomalo anahrono.
Odnosno, 3 filma koja bi svaka mlada žena trebalo da odgleda su, po mom osećaju, 3 filma koja bi trebalo da pogleda svako ko voli film. Tako da, u skladu sa ovom sezonom nagrada, preporuka za sve – „Posle sunca“, „Na zapadu ništa novo“ i „Vavilon“.
Za kraj, šta je za tebe „žena ženi”?
Sve ono što odluči da bude.
Razgovor vodila: Miljana Jovanović