FOTO: Sonja Leković
Pesnikinja Ognjenka Lakićević, odmila Olja, žena je koja sme, želi i može. Njen glas, spakovan u prijemčivu poeziju, obojen njenim imenom, spreman je da zapali čitav svet svojim transparentnim plućima. Tamo gde je bunt, eto i Ognjenke da glasno govori o ,,čoveku koji je ujeo psa’’ i da pokaže da žena ženi ne sme biti vuk.
Ognjenka, kako se osećaš ovih dana? Da li je lako biti srećan pa šta ili umor rešava stvari...?
Hvala na pitanju, dobro sam. Nije lako biti srećan i ne treba se siliti, ali svakako treba stremiti višem kvalitetu života. Kad prestaneš da se trudiš i da si svestan, ti si na autopilotu, i to je nekakav poluživot. Jedno je vaditi se na umor da bi izbegao život, a drugo je biti zaista umoran. Ozbiljne su to teme, ali da, volim da sam dobro i trudim se da budem barem okej. Biti zdrav je isto biti dobro, ima u tome sreće.
Bliži nam se ovogodišnji Međunarodni dan žena, bitan datum – 8. mart, datum koji nas podseća na nepokolebljivost, slobodu i ,,prevrtanje stolova’’. Možemo li mi danas da uživamo posledice te davne osmomartovske revolucije?
Zahvalna sam za tu revoluciju, itekako nam je mnogo donela. Trudim se da poštujem osvojeno i da se nadovezujem i nadograđujem to svojim životom i ponašanjem. Doduše, žene se nisu borile za popuste u konzumerističkim pohodima, već za dosta drukčija prava, ali kapitalizam je svugde umešao svoje prste. Postoji mnogo ostataka patrijarhalnog vaspitanja i uverenja koji su bukvalno zalepljeni za identitet i nervni sistem ljudi i proći ce jos mnogo vremena dok to ne otpetljamo i odlepimo. Jedno je sigurno, ne možemo da razrešimo pitanje ljudskih prava dok ne otvorimo pitanja prava životinja (tačnije, životinja koje nisu ljudi, jer i mi smo životinje) koje leži u osnovi svih nametnutih dominacija i eksploatacija. Ako se borimo za prava slabijeg, ovo pitanje je nezaobilazno. U osnovi potčinjenosti životinja, odnosno specizma (vrstizma) je ista stvar koja je u osnovi svih ostalih diskriminacija. Postoje i važni eseji koji ukazuju na tesnu povezanost ženskog i životinjskog oslobodjenja, dakle nije nešto što sam ja izmislila.
Jednom prilikom si rekla da patrijarhat oštećuje i muškarce, ali da se o tome u manjoj meri govori. Kako to patrijarhat utiče na čitavo društvo?
Ovo je toliko kompleksno pitanje da ne znam odakle bih počela, ali patrijarhat je potpuni kancer društva, najmračnija tačka koja ima striktnu podelu uloga, poželjne očekivane osobine, kao i poželjni očekivani stil života u kojem je svako ili nesrećan ili odsečen od svojih suštinskih potreba. Pogledajte samo muškarce, transgeneracijski model potiskivanja emocija (a koji se svakako odražava na psihofizicko zdravlje, kao i na količinu agresije i besa) se neguje čak i danas i to nesvesno, ali brižljivo se hrani, većina muškaraca je zatvorena i ima izbegavajući model ponašanja. Ne volim generalizacije, ali neke stvari su stvarno opšta mesta. Celoživotno potiskivanje različitih trauma, bola, tuge, odbačenosti, usamljenosti, od čega deo i nije naš već nasih roditelja i predaka, negde se jednostavno prelije, telo pamti sve. Muškarci veoma pate, posebno oni osećajni, koji su rano bili učeni da smanjuju svoju osećajnost i da budu kul, a onda nastavili sami sebe da uče. Patrijarhat dominira ljudima putem srama. Moramo da menjamo skript, da postanemo hrabriji, hrabrost topi sram. Zato je važno da se i žene i muškarci udruže u borbi protiv zajedničkog neprijatelja i postiđivača, mada su žene realno te koje češće otvore neprijatne teme.
Pesma nikad obazrivost kaže: kad mi se nasloniš na kosu a nisi primetio da me čupaš. Koliko je zapravo velika bol ili veliki bol kada se neko ili nešto nasloni na žensku kosu a ne primeti čupanje? Šta ćemo ako je neobazrivo same upetljamo oko sopstvenog vrata? Možemo li to da sprečimo, da skratimo kosu?
Bol usled neempatije najbližih je verovatno najveća zamisliva bol pored gubitka. Potreba svakog čoveka jeste da ga neko blizak vidi, čuje, prihvati, pazi na njegove potrebe. Možemo da odsečemo kosu, naravno, ali bolje je da naučimo kako da otpetljamo kosu i kako da je sledeći put same ne upetljamo oko sopstvenog vrata - jer kosa moze opet sama da poraste, bitno je učiti i vaspitavati sebe dobroti koja je podjednaka prema sebi kao i prema drugima. Ljudi koji imaju visoku empatiju obično obrnu to – toliko imaju empatije za druge da im za sebe ne ostane, zaboravljaju da razumevanje ne podrazumeva nužno i trpljenje.
Spomenuvši tvoju poeziju, nemoguće je ne primetiti da su njoj sklonije žene od muškaraca. Zašto je to tako? Ipak, tvoje refleksije su više opšteg karaktera, nešto u čemu se može svako pronaći.
Jeste zanimljivo, iako se obraćam svakome bez obzira na rod, pol, identitet, žene više reaguju. Ipak, primećujem da je toga sve manje i to je dobra vest. Svetu su potrebni muškarci koji su samosvesni, preuzimaju odgovornost za sebe, svoje postupke i osećanja, koji razumeju drugog, jer razumeju sebe. Hrabrost je stati iza svih svojih osećanja.
ne dozvoli da te iko stišava
prevrni sto kada ti neko kaže
da dame ne treba da piju
(...)
evo ti revolver
čuvaj ga ispod suknje
zakačen za butinu
Za kraj, pored toga što su najcitiraniji, ovi stihovi bude određene feminističke naboje. Šta je za tebe ,,žena ženi’’?
Neko sa sličnim transgeneracijski prenošenim bolom, neko s kim se zbog toga potencijalno lakše razumem, neko ko nosi sličan teret kao ja, a moj nije baš moj već je preuzet od pretkinja, neko koga guši nepravda. Da li ćemo se razumeti najviše zavisi od toga u šta su se te povrede danas pretvorile – u kapacitet za povređivanje drugih ili u osetljivost koja štiti druge., Sa prvima ne želim da imam ništa, s ovim drugima se prepoznajem pogledom.
Razgovor vodila: Nevena Branković