FOTO: Jelena Petrović
Olivera je novinarka, spisateljica i filološkinja. Autorka je knjige Samodisciplina u kojoj se bavi problemima sa kojima se susreću mladi, podsećajući ih da nisu sami i da su njihove borbe zajedničke. Sa Oliverom smo razgovarali o položaju mladih umetnica u Srbiji, procesu nastanka njene zbirke, feminističkim protestima u Beogradu i o tome šta je za nju „žena ženi“.
Hajde da ovaj razgovor počnemo jednim: kako si?
Hvala na pitanju! Imam utisak da u poslednje vreme mnogo govorim o osećanjima (možda čak i više nego inače), a ona su stvarno preplavljujuća na raznim nivoima. Dešavaju se uzbudljive stvari, a ne znam ima li dovoljno vremena da ih sve procesujem. Na sreću, većina njih je lepa i nadam se da će ovaj period potrajati koliko god bude mogao.
Dobitnica si nagrade „Đura Đukanov” i tvoja zbirka kratkih priča Samodisciplina našla je put do čitateljki i čitatelja. Kakav je osećaj objaviti prvu knjigu? Čije su priče utkane u njene redove?
Objavljivanje zbirke je zaista jedno interesantno iskustvo.
S jedne strane, ceo proces trajao je mesecima. Od predaje rukopisa, preko dodatnog uređivanja teksta, lekture i štampe, pa do momenta kada je konačno sve bilo spremno prošlo je mnogo vremena. Bilo je dana kada sam u neku ruku i zaboravljala da se bilo šta dešava, jer je delovalo izuzetno daleko.
A onda je, s druge strane, nekako na prečac već bilo gotovo. Knjiga je otišla u etar i pored toga što sam znala da je izvesno da će krajem januara doći do publike, taj talas divnih reakcija, podrške i interesovanja uhvatio me je potpuno nespremnu. Još uvek se navikavam na činjenicu da tamo neko koga ne znam možda čita „Samodisciplinu“ i da taj tekst više i nema nužno neke veze sa mnom. Budi to razna osećanja, ali zahvalna sam na tome što mogu da ih proživim i malo toga može da se meri sa momentima u kojima neko dođe i kaže da su ga moje priče dotakle i ostavile utisak.
Što se tiče samih pripovetki, one se pre svega bave mladim ljudima i njihovim problemima. I između tih redova protkano je, nadam se, makar malo utehe da nismo jedini na svetu koji se sa njima bore.
Čini se da se mlade umetnice danas grčevito bore za deo svog medijskog prostora. Kako ti vidiš ovaj izazov? Ko oduzima glas i prisustvo mladim ženama?
Nisam sigurna da možemo da govorimo o oduzimanju glasa, ali možda upravo u tome i jeste problem. Kada pričamo o kulturnoj i umetničkoj sceni, makar ovoj lokalnoj, mi ne pričamo o mestu u kojem je ženama na bilo koji način zabranjeno da se pojavljuju ili o mestu koje namenski sebe karakteriše kao jedno u kojem žene ne mogu da se kreću. Međutim, problem je što je taj prostor u kojem se žene kreću mali. Što ga još uvek nismo proširili dovoljno i što je on u nekim navratima tek deklarativno tu.
No, na sreću, žene su uvek stvarale i to je nešto što nikada neće da se promeni, šta god se dešavalo u svetu. Jer, dokle god ima onih koje su voljne da pišu, pevaju, slikaju, crtaju i dokle god se budu bavile temama koje su za njih značajne, imaće i onih koji će slušati. Većina naših iskustava je kolektivna, a takva je i potreba da se ona dele, bez obzira na nahođenja medija ili ideologije koja ih uređuje.
U Beogradu je održan još jedan protest „Nijedna žena više - stop femicidu“ usled osmog femicida koji se desio u Srbiji od početka godine. Rodno zasnovano nasilje predstavlja izuzetno veliki problem u našoj zemlji. Mediji neetičkim izveštavanjem dodatno utiču na stigmatizaciju žena. Šta se desilo sa novinarskim kodeksom i kako možemo uticati na podizanje svesti o ovom problemu?
Kao novinarki, nekad mi je izuzetno teško da posmatram sve ono što se u dešava u našoj žurnalistici. U određenoj meri, to je i razlog zašto sam se iz ove profesije delimično i povukla. Iscrpno je posmatrati nepravdu, a nemati sistemsku potporu da se ona zaustavi. Doduše, upravo je u sistemu i ključ i, koliko god ružnih primera možemo da vidimo na istoj toj medijskoj i političkoj sceni, toliko je i onih koji svim silama pokušavaju da je promene.
Upravo to vidimo u protestima, u aktivizmu, u svakodnevnim velikim i malim delima koja činimo da onima kojima trenutno nije dobro, sutra bude bolje. Mislim da to nije nešto što treba da se zanemari, jer se na dizanju svesti svakog dana radi, a to nije mala stvar.
Osmi mart je prvi put obeležen 1911. godine. Čini se da više od stotinu godina i dalje bijemo iste, ili bar slične bitke. Šta ti je prva asocijacija na ovaj praznik?
Volela bih kada mi odgovor na ovo pitanje ne bi bio „cveće“, ali nažalost jeste. A to je, čini mi se, i moj glavni problem sa 8. martom. Ovaj dan je delimično pacifizovan i makar je kod nas izgubio svoju prvobitnu funkciju.
Prema njemu sam zbog toga u velikoj meri ambivalentna. Mislim da meni lično nije potreban jedan poseban dan u kalendaru namenjen za razmišljanje o položaju žena ili o problemima i situacijama kroz koje svakodnevno moramo da prolazimo. Takav je svaki dan i drago mi je što postoje pojedinke i pojedinci koji, ne samo da dele isto mišljenje, već o njemu otvoreno govore i kad naizgled možda nema konkretnog povoda.
I za kraj, šta je za tebe „žena ženi“?
Majka, sestra, prijateljica. Žena je ženi sve, a najviše solidarna. Jedna bez druge ne možemo.
Razgovor vodila: Miljana Jovanović