Foto: Boš
Svinje koje žive na Zdravoj farmi u Krnjevu, nadomak Velike Plane obožavaju da jedu banane, grožđe i japanske jabuke. Vlasnik, Marko Jevtić, svakodnevno kombijem ili traktorom, odlazi po hranu do obližnje hladnjače i nekoliko lokalnih radnji. Po simboličnim cenama otkupljuje voće i povrće koje nije prva klasa i ne ispunjava standarde da bi se našlo na rafovima marketa. Zahvaljujući njemu, umesto na deponiji, oštećeno voće i povrće se ne baca.
Dogovor sa lokalnim marketima koji na nedeljnom nivou otpisuju po par kutija voća i povrća, je da probere šta je trulo ili nije za prodaju, jer kako Marko kaže „svinjama to ništa ne smeta, njima je to skroz okej.“
Marko na Jutjubu i Instagramu objavljuje video klipove u kojima glavnu ulogu imaju svinje koje zadovoljno grickaju banane, grožđe, lubenice.
„Ima među otpisanim voćem dobrog voća koje jedem i ja“, priča Marko i dodaje da ga negativni komentari poput „bacaš hranu svinjama dok narod nema šta da jede“ ne dotiču i da na njih ne odgovara.
Na Markovu Zdravu farmu odlazi hrana koja bi završila na deponiji. Da situacija bude komplikovanja, otpad od hrane u Srbiji nije prepoznat kao važno društveno i ekološko pitanje ni među građanima, ni na institucionalnom nivou.
Beograd se ne može pohvaliti odvojenim sistemom prikupljanja biorazgradivog otpada. To znači da se prikupljeni otpad odlaže zajedno sa ostalim mešovitim otpadom na deponiju. Ne postoji nijedna od mogućnosti za recikliranje: kompostiranje, anaerobna digestija, spaljivanje itd., a nema ni tačnih podataka o količini hrane povučene iz prodaje.
Bacanje hrane je do pre samo dve decenije bilo nezamislivo na našim prostorima. Redove za hleb i mleko i prazne rafove ubrzo menjaju navike da najviše bacamo hleb, a odmah iza voće i povrće.
Snežana M, zaposlena u radnji jednog velikog trgovinskog lanca u Novom Sadu objašnjava da su zaposleni u obavezi da voće i povrće koje je „malo udareno“, napuklo i ne izgleda savršeno, sklanjaju sa rafova. To u praksi znači da hrana ide u kontejner, najbliži marketu. Zaposleni često, svesni siromaštva, posebno penzionera, otpisano voće i povrće ostavljaju u gajbicama pored kontejnera. Često im se sugrađani sami obrate, da bi uzeli sve što je namenjeno za bacanje, ali je ovo sporadična pojava koja nije sistemsko rešenje problema.
Vladan Šćekić iz Centra za unapređenje životne sredine kao pozitivnu praksu navodi primer Francuske koja je uvela zakon o zabrani bacanja hrane koja markete obavezuje da hranu doniraju pre isteka roka jer u suprotnom za bacanje hrane plaćaju drakonske kazne.
Prema podacima istraživanja Centra za unapređenje životne sredine, procenjena vrednost količine hrane povučene iz prodaje na teritoriji čitave Srbije bila je oko 50 miliona dolara (4,8 milijardi dinara) u 2018. godini, a već iduće godine bila je veća za sedam i po miliona dolara (5,5 milijardi dinara). Najveći udeo bačenog je voće i povrće.
Velika Britanija, dobar je primer za smanjenje otpada od voća i povrća, objašnjava Vladan. U toj se zemlji sa pijaca prikuplja voće i povrće koje nije prodato i transportuje u socijalna preduzeća. Tamo se voće prerađuje u džemove, sokove i slično, a zatim se gotovi proizvodi prodaju i na taj način se izdržava socijalno preduzeće i njegovi korisnici.
Zaista nije realna zamisao da su svi uzgajani plodovi paradajza savršenog oblika približne veličine i crvene boje, ali epidemija savršenog povrća je prešla u pandemiju. Tone na oko nesavršenog voća i povrća nikada ne stignu na trpezu jer potrošači veruju da je ono savršenih oblika i boja kvalitetnije.
Rešenja u Beogradu samo na papiru
U planu upravljanja otpadom grada Beograda za period od 2021. do 2030. godine kao jedno od rešenja za otpad od hrane iz maloprodaje predložen je efikasniji rad na sprečavanju nastajanja otpada od hrane i povećanje donacija hrane, uvođenje dobrovoljne šeme za donacije hrane, pa čak i predlog da donacije hrane budu oslobođene PDV-a.
Ove neobavezujuće mere koje je doneo Beograd, Milano u Italiji uspešno sprovodi u praksi godinama unazad. Mada stanovnik Milana godišnje baci pola kg jestive hrane više nego Beograđanin (27kg), viškovi i otpad od hrane u Italiji imaju precizno uređene tokove.
Food Waste Hub je pionirski projekat grada Milana za smanjenje rasipanja hrane. U Milanu od 2019. godine postoje tri ovakva hub-a. Naizgled, su to obični marketi koji su popunjeni doniranom hranom od lokalnih marketa, kantina i udruženja. Funkcionišu po principu Zero kilometre ili nultog kilometra što znači da deluju maksimalno lokalno. Princip doniranja hrane i distribucije na istom području je efikasan zbog toga što se ne rasipa novac na transport, skladištenje i rashlađivanje hrane, što ume da premaši i vrednost same hrane. Smanjuje se i karbonski otisak i doprinosi održivosti.
Korisnici su komšije koje ne mogu sebi priuštiti hranu, i koji u marketima uz posebnu karticu mogu besplatno da je uzmu. U oktobru 2021. godina ova inicijativa grada Milana je osvojila nagradu „Earthshot prize“ za doprinos smanjenju otpada od hrane, čiji je osnivač princ Vilijam.
Marko Jevtić, pionir u spašavanju ružnog voća iz Velike Plane primerom dokazuje da su održiva proizvodnja, ishrana i održivi otpad ključ smanjenja bacanje hrane.
Problem bacanje hrane nastaje već od proizvodnje koja je odgovorna za 26% globalne emisije gasova staklene bašte. Trećinu proizvedene hrane bacamo, a na deponiji u procesu truljenja se oslobađa metan, koji je jedan od gasova staklene bašte i ima čak 23 puta veći uticaj na zagrevanje planete od ugljen-dioksida.
Prema podacima Centra za unapređenje životne sredine u Srbiji se godišnje baci oko 770,000 tona hrane, od kojih čak 90% završi na deponiji. Uzimajući u obzir sve navedeno, Marko Jevtić, pionir u spašavanju ružnog voća iz Velike Plane svojim primerom pokazuje da su i pojedinačne akcije značajne u borbi za smanjenje otpada od hrane i negativnih posledica koje otpad izaziva.
Bacanje hrane nije samo ekološki već i moralni i društveni problem koji nema jedinstveno rešenje. Kao najefikasnije pokazale su se lokalne inicijative prilagođene mentalitetu i svesti određene zajednice.
Autorka: Julija Vojnović