foto: BOŠ
Zli jezici su još davno žigosali ovaj južnobanatski grad kao najzagađeniji u Srbiji (premda postoje bar tri koja ga već godinama pretiču kada je ova mantra u pitanju), dok ga krugodvojkaši spominju tek usputno, i to u kontekstu jeftinijih stambenih kvadrata - što će, po svoj prilici, uskoro postati pluskvamperfekat. Dovoljno blizu glavnog grada, bilo da se klackate autobusom ili gužvate u linijskom auto-kombi-taksiju, a opet dovoljno daleko da ne postane njegovo predgrađe: Pančevo je svoj ponosni identitet gradilo i očuvalo na opreznom odstojanju od svog dvadesetak kilometara daljeg beogradskog rođaka, Pančevačkog mosta. Ni Krnjača ni 108-ica nisu pružili svoje krake dovoljno daleko da bi ga dotakli. I zaista, taj čudni spoj animoziteta (ubedljivo najsnažniji otpor) i upućenosti (ironična geografija) prema Beogradu pozicionira Pančevo na posebno mesto u mom izletničkom stažu. Kada se tome pridoda i višegodišnja praksa krstarenja po starom buvljaku (izbeći ću da ovde priložim inventar genijalnih stvari koje čovek može pronaći ako ga ne mrzi da nedeljno jutro posveti rovarenju po onome što bi skeptici nazvali starudijom, a romantici – antikvitetima), onda bih mogao da kažem i da smo dobri, stari znanci.
Već pri samom prelasku Tamiškog mosta javiće vam se pregledna slika gradskog jezgra, pa čovek najpre poželi da ovaj ušuškani grad posmatra sa reke. Kej duž obale Tamiša je jednostavan i svrsishodan, a silosi koji stražare nad njim podsećaju prolaznika na industrijski imidž koji je ovaj grad stekao tokom prošlog veka. Iza njih je čuvena Vajfertova pivara, nekad prepoznatljivi simbol grada, koja strpljivo čeka bolja vremena. Ukoliko poželite da vidite i nešto estetičniju industrijsku arhitekturu, nastavite šetnju do fabričkog kompleksa Svilare, čiji bi prostori mogli biti idealni za originalan kadar. Ko ima sreće da nastavi rečnim putem, videće jedini par svetionika duž čitavog toka Dunava, simboličnu „vodenu kapiju“ grada, a ne bi bilo zgoreg ni skoknuti do čuvene Bele stene (još uvek nedovoljno otkrivenog prirodnog blaga), peščane plaže na pančevačkoj adi, Fortkontumacu. Ljubitelj prirode može naći svoju oazu i u samom gradu ukoliko navrati do Narodne bašte, velikog parka u kom su smeštena zelena „pluća“ Pančeva.
Vratite se u centar grada, na korzo i gradski park na Trgu kralja Petra Prvog, i prođite pešačkom zonom da biste osetili pravi duh Pančeva – iznenadiće vas nenametljivi arhitektonski biseri kojima ovo mesto raspolaže. Takođe, tri velelepne sakralne građevine u krugu od svega petstotinjak metara na najbolji način oslikavaju etničku i versku šarolikost grada – crkva svetog Karla Boromejskog, crkva Uspenja Presvete Bogorodice i evangelistička crkva. Ako budete u prilici da obiđete prvu među njima, obratite pažnju na veoma interesantne freske kojima je ukrašena tavanica. Drugu crkvu Pančevci nazivaju „crkvom sa dva tornja“ i svojim raskošnim dimenzijama ona nesumnjivo dominira panoramom grada. Evangelička („nemačka“) crkva, zdanje kojem je zub vremena dodao notu gotičke mističnosti, danas nema bogoslužbenu upotrebu, pa je iznutra možete posetiti jedino povodom nekog koncerta.
I pored svega navedenog, kada bih morao da izdvojim tačku kojoj se najradije vraćam, to bi definitivno bio Gimnazijski trg (eto jedne poveznice između Predića, Pupina i Crnjanskog, na primer), čiji se dvojnici mogu videti i po drugim manjim gradovima srednje Evrope, ali koji uspeva da zadrži autentični lokalni šmek; drugi razlog je to što me stalno podseti na scenu iz čuvenih „Maratonaca“ u kojoj deca viču kako ponovo radi bioskop. Jedan dobar prijatelj, inače zakleti Pančevac, ne propušta priliku da mi nabroji koji su sve filmovi snimani (makar i na nekoliko sekundi) upravo u njegovom gradu. Ovu priliku iskoristiću za to da mu svečano obznanim da ću se uskoro odazvati na njegov poziv na čuveni pančevački burek – Beograd i Pančevo dobro znaju za svoj atar, dok gastronomija, srećom, ne poznaje takve granice.
Autor: Uroš Mikić