foto: BOŠ
U poslednje vreme omiljeni grad Beograđana (istini za volju, nikad mi nije delovalo da Novosađani seku vene za Beogradom, a lokal-patriotizam je već odavno postao demode među Beograđanima) čini se nikad bližim, naročito kada uzmete u obzir „putovanje“ od svega pola sata – ovde bi valjalo zastati, da ova skica ne bi izgledala kao ofucana reklama za Sokola. Grad u kojem vas još uvek propuštaju na pešačkom prelazu, u kom zeleno svetlo na semaforu traje bar desetak sekundi duže i čiji gradski prevoz i dalje funkcioniše po principu ulaska na prednja vrata oduvek je prednjačio po svojoj emancipovanoj uređenosti, naročito u odnosu na glavni grad. Zato i ne čudi činjenica da će se gotovo svaki Beograđanin prvog puta vratiti iz „srpske Atine“ sa nekom od sledećih izjava: Da znaš da bih sutra mogao da se preselim tamo ili Njima je sve tako ravno i lagano, bez mrve stresa. Doduše, poznajem nekolicinu kojima markantna novosadska flegmatičnost ide na nerve, bilo da je reč o odsustvu naročite brige oko ubrzanog vremenskog protoka savremenice (Deset minuta sam čekala da se čovek odluči koje kiflice će da kupi!), ili pak o jezičkoj ekonomičnosti (Možeš da se oteliš dok ti on završi rečenicu).
Ipak, Novi Sad je mnogo više od svakog mogućeg stereotipa, pogotovo ako izbegnete da ga svedete na dve Instagram-tačke, na crkvu Imena Marijinog i na Petrovaradin. Priznaćete, fotografije najvećeg vojvođanskog grada uglavnom se svode na panoramski pogled sa „Gibraltara na Dunavu“, kako još davno laskavo prozvaše varadinsku tvrđavu, ili na vitku neogotsku „Katedralu“ (koja to zapravo nije). Ironično je to što se ove dve znamenitosti grada mahom posećuju tek usputno, radi kratkog foto-sešna, a predstavljaju srce ovogodišnje evropske prestonice kulture. Primera radi, enterijer Župne crkve Imena Marijinog pleni svojim elegnatnim svodovima i majstorskim vitražima, dok šetnja starim petrovaradinskim ulicama budi autentični, vijugavi i lagumski sremački šmek (svako ko je bar jedanput prošao Karlovcima ili Gardošem znaće o čemu govorim). Svesti jednu Neoplantu na popularni Štrand ili klabing Ulicu Laze Telečkog nije ništa drugo nego veliko ogrešenje o njegovu šaroliku ponudu, koja još uvek čeka na istinske putnike.
Pošto svoje odlaske u Novi Sad već dugo ne prebrojavam, uvek se drznem da preuzmem ulogu „lokalnog“ vodiča pred svojim saputnicima, koji posle izvesnog vremena mogu da primete kako se moj odsečni novobeogradski akcenat polako ali sigurno razliva u lalinsko duženje. Si fueris Romae, Romano vivito more, moliću lepo. Ravničarsku širinu ovog grada treba osetiti u svojoj potpunosti, pa tako svaki njegov obilazak na brzinu treba unapred osuditi na propast; umesto toga, prošetati se od železničke/autobuske stanice do centra Bulevarom oslobođenja, a na tom putu obavezno svratiti do sinagoge, čiji snažan secesionistički pečat ne promakne veštom posmatraču. Nedaleko odatle posetiti Galeriju Matice srpske, u kojoj je do kraja januara 2023. otvorena izložba posvećena Urošu Prediću, a za čiju stalnu postavku treba izdvojiti dva sata kvalitetnog vremena. Raspoloženi šetači se za manje od sat vremena hoda mogu naći u prostranom Kameničkom parku, a usput videti rodnu kuću Jove Zmaja i dvorac Marcibanji-Karačonji. Za one koji nisu blagonakloni prema dužim šetnjama, tu je impozantna hodočasnička crkva sa krstom i polumesecom - Crkva Snežne Gospe na Tekijama, koju bismo komotno mogli zamisliti na nekom nemačkom ili francuskom pejzažu (mnogi mi uopšte nisu verovali da se nalazi u Srbiji), a do koje se može doći autobusom.
Ukoliko krenete Balaševićevim toponimima po ovom gradu (nije da nisam pokušao), ubrzo ćete shvatiti da ste na pogrešnom tragu: Novi Sad iz idiličnih tamburaških pesama polako iščezava, a slika vavilonskog gradilišta se na čudan način ukršta sa romantičnom srednjoevropskom varoši. Međutim, sve dok ne počne ozbiljnije da poprima obrise beogradizacije, čega se (priznali su mi) Novosađani najviše i pribojavaju, ovaj podunavski epicentar kulture ponudiće svakom znatiželjnom prolazniku mnogo više od očekivanog, u znak velikodušne dobrodošlice u drugi najveći grad Srbije, a neprikosnoveni centar Vojvodine.
Na gostu je samo da prihvati modus – natenane.
Autor: Uroš Mikić