foto: BOŠ
Pokajanje (Atonement), filmsko ostvarenje Džoa Rajta, jedan je od najzapaženijih filmova iz 2007. godine. Svi izgledi upućuju na to da je sa pravom zaslužio takvu vrstu prostora u kinematografskom svetu, jer ovaj film nudi priču koja se može ispričati tako da ona sama ne bude ključna i odlučujuća.
Neizostavno je spomenuti intermedijalnost. Naime, filmska adaptacija Pokajanje nastala je na osnovu istoimenog romana engleskog pisca Ijana Makjuana. U tom smislu reči, potrebno je izbeći upoređivanje zarad vrednovanja jednog ili drugog umetničkog izraza, ali poređenje može biti povoljno ukoliko želimo da ostvarimo potpuni utisak.
Početak filma upućuje na jedan disponiran ton. Trinaestogodišnja devojčica na početku radnje završava svoju prvu dramu. Dakle, završetak na početku. Zašto su važne ove dve oprečnosti i da li su one slučajne? Ne postoji slučajnost kada se ruši četvrti zid, narator zna da piše, a u ovom slučaju narator je trinaestogodišnja devojčica – Broni Talis. Broni nije samo pisac ove priče, ona je svedok, akter i inicijator, dok se na kraju filma za nju zatvara četvrti zid, te ona postaje samo lik koji tumači naratora.
Radnja se odvija u malom engleskom selu iz predratnog perioda. Cela atmosfera odiše mekoćom i letargičnim osećanjima. U takvoj euforiji kreću se Sesilija i Robi, Bronina starija sestra i sin kućne pomoćnice. I pre nego što se stvori sama iluzija da je reč tek o nekoj romantičnoj drami, potrebno je zaustaviti se. Radi se o jednom hibridnom delu, kada je u pitanju žanr, ali i kada se govori o unutrašnjim elementima same radnje. Naime, Pokajanje je drama sa ljubavnim i ratnim sekvencama, ali se kao celina ne može ,,pripojiti’’ samo jednom koncizno definisanom žanru. Isto tako, ova filmska adaptacija nema ulogu samo da predstavi ljubav dvoje mladih koji moraju da se rastanu, već i da nam ponudi priču o naratoru, o njenoj vizuri i uglu posmatranja.
Jedino što je očigledno u ovom filmu je nedovršenost. Ovaj ,,nedostatak’’ ne da nije mana, već je i prednost ovog sofisticiranog ostvarenja. Dvoje mladih se razilaze, na put njihove ljubavi staje laž, koja nužno i ne mora biti laž – sve je u očima posmatrača. Akcenat nije na ljubavnoj priči, već na spletu okolnosti, na takozvanoj sudbini, te zato ne postoje krivci, već samo žrtve. Likovi ove fikcije nisu samo žrtve rata, straha, ljubavi, strasti ili laži, oni su žrtve svojih godina, svog plivanja po suvom, svojih pretpostavki i naposletku, svojih reči. Šta se dešava sa rečima koje se jednom napišu ili samo jednom izgovore? Trinaestogodišnja Broni se pita: Koja je najgora reč koju možeš da zamisliš?
Autorka: Nevena Branković