FOTO: Oblakoder, BOŠ
Da li znaš da je prema poslednjem izveštaju Krovne organizacije mladih Srbije svaka četvrta mlada žena bila žrtva seksualnog nasilja? Talasi protesta za prava žena vratili su u fokus nejednakost i nevidiljivost žena i devojčica u svakodnevnom životu i stvorili prostor za razgovor o problemima sa kojima se suočavamo. O tome zašto je važno da se glas žena čuje, kako mediji treba da izveštavaju o nasilju nad ženama i važnosti solidarne ženske borbe, razgovarali smo sa Jelenom Riznić iz udruženja Ženska solidarnost.
Protiv čega se danas žene i devojčice u Srbiji bore? Šta je cilj ženske borbe?
Uvek ističem kako feministkinje imaju svašta da kažu jer nejednakosti i nevidljivosti žena ima u gotovo svakoj društvenoj sferi, ali se naše intervencije u društvenu stvarnost i dalje svode na gašenje požara — na ukazivanje na to šta je nasilje, koji tipovi nasilja postoje i da je za nasilje uvek odgovoran nasilnik, ne preživela. Uopšteno govoreći, cilj je žensko oslobođenje, ali u ovom konkretnom trenutku, to znači da moramo pre svega da se bavimo zaustavljanjem epidemije nasilja nad ženama. Žene koje žive u strahu, čiji se psiho-fizički integritet dovodi u pitanje svakodnevno ne mogu da se bave bilo čime drugim i da zahtevaju jednakost u drugim sferama, iako je i to nužno.
Način na koji mediji u Srbiji izveštavaju o nasilju nad ženama u najvećem broju slučajeva zasnovan je na pukom senzacionalizmu. Stiče se utisak da se svakodnevno trguje ženskim strahom. Gde je nestao novinarski kodeks?
Verujem da je novinarski kodeks nestao tamo gde i lični integritet svakog novinara/novinarke koji se na takav način odnose prema pitanju nasilja nad ženama. To je zapravo problem koji se ne odnosi samo na pitanje nasilja nad ženama, već uopšteno na pitanje ženskih prava. Mediji imaju značajnu ulogu u borbi za ženska prava jer imaju moć da postavljaju pitanja i daju prostor relevantnim stručnjakinjama koje se ovim pitanjima bave. Umesto toga, u medijima se često senzacionalistički pristupa svemu tome — u emisije se pozivaju najčešće muškarci koji nemaju nikave profesionalne, a svakako ne polne veze sa temama o kojim sa toliko arogancije govore, a često u svojim ličnim biografijama imaju i prijave za nasilje u porodici. Mediji tako stvaraju privid javne rasprave tamo gde rasprave ne sme ni da bude i to može imati dalekosežne posledice jer dovodi do dehumanizacije žena.
U Srbiji je početkom oktobra počinjen 25. femicid, žrtva je bila dvogodišnja devojčica. Institucije ćute, a žene su u strahu. Koliko nas solidarni ženski glasovi na ulicama oslobađaju?
Mislim da je talas ženskih protesta — dakle od žena za žene — pokazao koliko su žene ljute i koliko nam je svima potrebno da nakon svega naglas to kažemo. Istina je da smo sve mi pisale o svemu tome poslednjih godina, da se u medijima osvajao prostor za naše glasove, ali sve je to nedovoljno jer i dalje ostaje u malim krugovima i dalje se ispostavlja u obliku koji je prijatan javnosti i koji ne šalje dovoljno jasnu poruku koliko je problem nasilja nad ženama urgentan. Žene su sada pokazale da im je toga dosta i da, ukoliko institucije ne žele da nas čuju, mi ćemo morati da vičemo, a to neće moći da ignorišu doveka. Još važnije, poslata je poruka da smo tu, da motrimo i da ćemo reagovati kad god se dešavaju ovakve stvari.
Prema Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih Krovne organizacije mladih Srbije za 2022. godinu, svaka četvrta mlada žena bila je žrtva seksualnog nasilja. Koliko će protesti pomoći u tome da se društvo osvesti i da se postojeće društvene vrednosti izmeste iz postojećih patrijarhalnih okvira?
Nijedna revolucija se ne dešava preko noći već je rezultat kontinuirane borbe, pre svega na ulicama. Ono što je važno jeste to da se bes, ali i solidarnost koju osećamo na ulicama — pamte. To jeste pogonsko gorivo za svaku sledeću reakciju i izlazak na ulice, to jeste korak ka osvešćivanju žena. Paradoksalno, ali uspele smo da od ulice i protesta napravimo siguran prostor za žene koje su izlazile i govorile javno o svom iskustvu nasilja. Žene sve više govore o tome koliko su institucije trome i kako u kontinuitetu izdaju žene. Mislim da je to ogroman korak ka osveščivanju, pre svega žena, i kao njihovom osnaživanju da puste svoj glas i brane svoje granice i prava.
Ukoliko bismo fokus sa Beograda pomerili na neku manju lokalnu sredinu, da li bi problemi sa kojima se žene suočavaju ostali isti? Koliko je teško dopreti do njih i uključiti ih u zajedničku borbu? Mogu li mediji biti saveznici u tome?
Nažalost, Beograd jeste centar našeg sveta jer je Srbija centralizovana zemlja. Sreća je što postoje ženske organizacije i van Beograda i one rade veliki posao. Spomenuću samo Dženetu Agović iz Tutina koja ruši ogromne zidove u jednoj patrijarhalnoj sredini i više od dve decenije gradi neke nove mostove između žena. Međutim, najveći problem su vrednosti i znanja o tome šta je zapravo nasilje, jer je imenovanje prvi korak u rešavanju problema, a to često izostaje u manjim sredinama. Nijedna od nas to ne može sama, niti se revolucije dešavaju zahvaljujući pojedincima. Ključno je da se povezujemo, da koristimo sve moguće resurse koje imamo, da budemo na terenu sa ženama i da osluškujemo jer feminizam postoji zbog te prakse, ne obrnuto.
Jedna od najupečatljivijih poruka sa održanih protesta bila je Nijedna žena više, nijedan tabloid više. Šta za žene u Srbiji znači ova poruka, a šta za medije?
Za žene to znači da je svaki femicid, svaki slučaj seksualnog ili fizičkog ili psihičkog nasilja udar na jedan svet, jer je svaka žena univerzum za sebe. Za tabloide je to često samo broj, ali broj koji donosi klikove i profit. Zato je naša poruka — nijedna žena više, ne naše suze i naša krv, ne crna statistika već uvažavanje i dostojanstvo koje nam pripada po rođenju i za koje ćemo se i izboriti.
Hrabre, solidarne žene i devojčice menjaju svet. Koji su naredni koraci u ženskoj borbi?
Ono što mogu da kažem, sada u ime kolektiva Ženska solidarnost, jeste da ćemo osluškivati ženski bes i potrebe i delati u skladu sa tim. Podjednako važno, pratićemo dešavanja u javnosti i nećemo dozvoliti da tema nasilja nad ženama, ono što je zapravo življena stvarnost svake žene bez obzira da li je preživela nasilje ili ne, bude ,,čudo od tri dana”. Borićemo se da to bude prioritet uvek i da se o nama više nikad ne govori bez nas. U svoje lično ime mogu da kažem da sam se, kao neko ko je preživeo nasilje, borila da nađem glas u sebi i uspela sam, zahvaljujući podršci i hrabrosti drugih žena. Više nikad neću ćutati o ovome, jer glas je naše najjače oružje.
Razgovor vodila: Miljana Jovanović