Nemanja volontira duže od pola decenije, a ima svega 19 godina. Prvi put je skupljao lopte i nosio zastave na prvenstvu u futsalu kada je bio učenik sedmog razreda. Želja da uči dovela ga je do pozicije koordinatora volontera na Svetskom atletskom prvenstvu nedavno održanom u Beogradu. Ističe da mu je to jedno od najlepših i najdragocenijih iskustava i poručuje svima da se oprobaju u volontiranju.
Nedavno je završeno Svetsko atletsko prvenstvo na kom si imao važnu ulogu. Rukovodio si sa više od 100 volontera medijskog sektora. Šta je najizazovnije bilo tebi kao mladoj osobi na takvoj funkciji?
Imali smo veliki broj prijavljenih ljudi. Nama je bilo potrebno oko 800 volontera, a prijavilo se oko 1600 kandidata. Bilo je mnogo ljudi koji su stvarno kvalitetni. Videlo se da žele da učestvuju i budu deo nečeg stvarno velikog. Volontiranje je dobra volja i svakome treba dati šansu, ali nije bilo mesta za sve. Nakon toga smo organizovali probne treninge za volontere. Usledilo je pravljenje grupe za komunikaciju i raspored ljudi po smenama. To je baš bilo zahtevno. Trudio sam se da svačiju želju ispoštujem, a preko 100 ljudi je volontiralo u sektoru za medije. Podela opreme takođe je zahtevala vreme. Bio je to jedan složen proces.
Kako je došlo do toga da sa svega 19 godina budeš deo organizacionog tima jednog tako važnog događaja?
Za to je zalužna Mina Smiljanić. Kada sam se pre nekoliko godina prijavio da volontiram na Evropskom prvenstvu u košarci za žene ona me je intervjuisala. Momenat koji mi je pomogao da se probijem i izdvojim je bilo baš to takmičenje. Bio sam jedan od najmlađih i želeo sam sve da naučim. Tad sam se dobro pokazao i upamtili su me. Mina me je posle dve godine zvala i pitala da li sam spreman za jedan ozbiljniji zadatak. Ponudila mi je da budem deo organizacionog tima Svetskog atletskog prvenstva u Štark areni. Voleo bih da pomenem još jednu osobu kojoj sam jako zahvalan. Janko Stanković dao mi je šansu da se usavršavam. On je neko ko mi uvek daje mi konstruktivne kritike i savetuje me. Bez njih sigurno ne bih bio tu gde jesam.
Kako si izlazio na kraj sa nepredviđenim situacijama kada nemaš mnogo vremena na raspolaganju?
Što je takmičenje bilo bliže, bilo je sve više takvih situacija. Na primer, svi volonteri su morali da se testiraju na virus korona. Međutim, jako kasno nam je javljen datum i vreme testiranja. Ostavio sam sve šta sam radio i počeo sam da zovem ljude. U takvim situacijama nema mnogo vremena za razmišljanje.
Kakva vrsta komunikacije najviše doprinosi efikasnosti u radu sa ljudima?
Bio sam i ja volonter i znam kako je njima. Trudio sam se da budem ljubazan. Meni je značio da me neko pohvali i da mi se zahvali kad sam ja volontirao i samo sam u ovoj situaciji i ja to primenio. Ti ljudi su došli, uložili svoje vreme i deo sebe. Najmanje što mogu jeste da kažem: Hvala ti što si pomogao/pomogla!
Volontiraš od 13. godine? Kako je sve počelo?
Mislim da niko nije postao volonter zato što je to planirao. To se nekako desi. Na primer, moja priča je počela u 7. razredu osnovne. Nastavnik fizičkog rekao mi je da sprema ljude da volontiraju na sportskom takmičenju. Želeo sam da probam nešto novo. Takmičenje u futsalu je bilo moje prvo volontersko iskustvo. Nosio sam zastave timovima i skupljao sam lopte. Potpuno sam se zaljubio u sve to.
Koja iskustva u volontiranju bi posebno izdvojio i zašto? Da li si volontirao i na događajima koji nisu sportski?
Futsal bih izdvojio zato što je to početak. Evropsko prvenstvo u košarci za žene mi je značajno zato što sam se tada posebno istakao. Serbian open prošle godine je mesto gde je vladala lepa atmosfera. Naravno, Svetsko prvenstvo u atletici će mi ostati zauvek urezano u sećanju. Velika je bila odgovornost, ali je sjajan osećaj kad na kraju sve ispadne dobro.
Volontirao sam samo na sportskim događajima. Uvek sam bio dete koje voli sport. Sport je nešto šta me ispunjava. Trenirao sam: atletiku, fudbal, košarku, plivanje i vaterpolo. Međutim, sve je to bilo rekreativno, ali sam znao da ću se u životu baviti nečim šta je vezano za sport.
Studiraš Novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Kako uklapaš to sa volontiranjem? Kako se organizuješ da postigneš sve?
Tokom srednje škole, volontiranje mi je bilo veoma važno. Roditelji su mi govorili da treba da se posvetim školi i ocenama, ali znao sam da ako se bavim samo školom neću biti ispunjen. U školi nisu baš imali razumevanja za moje volonterske aktivnosti. Nisam u tom momentu imao podršku, ali sam gurao svoju priču. Na fakultetu mi je lakše. Ne moram svakog dana da budem na predavanjima. Sam organizujem svoje vreme. Prethodnih nekoliko meseci sam svoju energiju uložio u organizaciju Svetskog atletskog prvenstva, a sad kad je to gotovo posvetio sam se učenju.
Nekada ljudi ne žele da rade besplatno. Smatraju to gubljenjem vremena. Šta ti misliš o tome?
Nažalost, u Srbiji volontiranje nije priznato. Moji roditelji u prvi mah nisu razumeli zašto volontiram. Kad su videli koliko ja uživam u svemu tome i koliko mi to stvarno znači vidim da su mnogo srećni zbog mene. Volontiranje može da promeni čoveka i mene stvarno jeste promenilo. Imao sam neke svoje bubice ranije, ali kad sam počeo da volontiram upoznao sam mnogo ljudi i izgradio sam sebe. Mislim da ljudi koji su povučeni treba da se oprobaju u volontiranju i da to može da im pomogne. Mnogo prijatelja sam stekao na volontiranju. Sad zajedno idemo na događaje i volontiramo i jedino šta je važno jeste da sam mnogo srećan zbog svih tih stvari.
Razgovor vodila: Jelena Čolović
