Foto: Canva.com
Koji sistem političkog uređenja bi bio najpravedniji za jedno društvo, pitanje je na koje ne postoji lak i jednoznačan odgovor. Ipak, većina savremenih država prepoznaje demokratske vrednosti kao ideal kome treba težiti, a koji podrazumeva ravnopravno učešće svih građana u donošenju važnih odluka.
Dok se u antičkoj Grčkoj, kolevci demokratije, ona primenjivala neposredno, većina današnjih zemalja, pa i Srbija, definišu se kao predstavnička, odnosno parlamentarna demokratija. U ovakvom tipu uređenja građani biraju određen broj ljudi koji će adekvatno reprezentovati njihove potrebe i vrednosti, te u skladu sa njima vršiti vlast. Upravo zato važno je nadzirati rad svojih predstavnika, te aktivno učestvovati u njihovom postavljanju i smenjivanju, što je proces koji počiva na principu glasanja, odnosno pravu svakog punoletnog građanina da bira svoje predstavnike.
Pitanje koje se postavlja jeste u kojoj meri mladi koriste svoje pravo glasa, ali i koliko su generalno angažovani u kreiranju društvenih i političkih promena? A na prvom mestu, veruju li uopšte da njihov angažman može imati uticaj?
U kojoj meri mladi izlaze na izbore?
U našem društvu, veoma često smo u prilici da čujemo tvrdnje da su mladi danas apolitični, da se drže po strani i u nedovoljnom broju izlaze na izbore. Glasanje na izborima osnovni je princip ostvarivanja savremene demokratije - takozvani konvencionalni vid političke participacije. Iako prilikom ispitivanja javnog mnjenja, većina mladih izjavljuje da glasanje smatra svojom građanskom dužnošću, podaci o izlaznosti na poslednjim izborima, kreiraju drugačiju sliku. Radi boljeg razumevanja zašto je samo 40% mladih glasalo na izborima 2020. godine, Krovna organizacija mladih Srbije sprovela je istraživanje u kojem su, pored ostalog, ispitivani i glavni razlozi za neizlazak na izbore.
Jedan deo mladih naveo je bojkot kao razlog. Pitanje adekvatnosti bojkota u tadašnjem trenutku, tema je koja zaslužuje članak za sebe, međutim, ovakav postupak ipak jeste slanje određene političke poruke, a ne primer apolitičnosti. Ono što je važnije, i što bi dugoročnije moglo uticati na uzdržanost od glasanja, jeste postojeća atmosfera u društvu. KOMS-ovo istraživanje, ali i neka druga, pokazuju da kod mladih ljudi, iz godine u godinu sve više raste nepoverenje u državne institucije. Gotovo sve institucije ocenjenuju negativno - ministarstva, skupštinu, vladu, policiju, a ništa veće nije poverenje u političke stranke, niti u konkretne ličnosti koje su na najvišim funkcijama. Ne verujući u pravednost državnog sistema, mladi posledično ne veruju da njihov glas može doneti željenu promenu.
Učestvujemo li na druge načine?
Ovakva društvena atmosfera i osećaj uzaludnosti ne idu u prilog ostvarivanju demokratije, za koju se mladi većinski zalažu. Međutim, slabu izlaznost zabeleženu na prethodnim izborima, ne treba uzimati kao dokaz za njihovu apolitičnost. KOMS-ovo istraživanje tokom protekle godine zabeležilo je značajan porast interesovanja za politička pitanja u ovom delu populacije. Najviše je porasla zaintresovanost za teme korupcije i kriminala, kao i zaštite životne sredine, što je bio razlog da mladi u velikom broju uzmu učešće u takozvanim nekonvencionalnim načinima političke participacije. Ovaj tip učešća podrazumava sve ono čime građani pokušavaju uticati ili se uključiti u proces donošenja odluka, a što nije glasanje na izborima, na primer: pisanje peticija, učestvovanje u javnim raspravama i protestima, volonterske aktivnosti. Učestvovanje u ovakvim akcijama ostavlja utisak da mladi jesu spremni da se, na alternativne načine, uključe u proces donošenja političkih odluka, posebno kada postoji svest o njihovom realnom uticaju na živote svih građana i građanki jedne zemlje.
Zašto ne treba da ostajemo po strani
Energija, inovativne ideje, želja za promenom, karakteristike su koje izdvajaju mlade od ostalih generacija, zbog čega apolitičnost nije nešto što prirodno ide uz njih. Međutim, usled stečenog uverenja o bespomoćnosti, jedan deo njih se suzdržava od učešća, ne verujući u uticaj sopstvenog glasa. Iako je pohvalno to što mladi u većoj meri počinju da uzimaju učešće u nekonvencionalnim vidovima paritcipacije, važno je da razbiju predrasude o sopstvenoj (ne)moći, te da ne ostaju po strani prilikom odlučivanja ko će nas predstavljati i upravljati državom u naše ime. Nijedno društvo ne može samostalno da se uređuje, a odbijanjem da učestvujemo u kreiranju sistema u kojem živimo, dopuštamo nekome da ga kreira za nas. Zbog toga je potrebno da uvek učinimo najviše što možemo kada je u pitanju učešće u političkim odlukama, jer one nisu nešto što nas ne dotiče, već naprotiv, nešto što i te kako utiče na živote svih nas.
Autorka: Emilija Stojanović