Možemo se složiti da se danas više nego prethodnih godina priča i insistira na rodnoj ravnopravnosti i poboljšanju položaja žena u društvu. Takođe, možemo se složiti da je i pored toga neophodno da o ovoj temi govorimo glasnije, konstantno i svesno da su pred nama još uvek i te kako teški zadaci.
Postoji pregršt kako informativnih tekstova koji govore o položaju žena, o nefer životnim uslovima i sistemskoj diskriminaciji, tako i borkinja i boraca koji ulažu svakodnevne napore objašnjavajući nam zašto svaka žena i muškarac treba da bude feminista/kinja. Sa druge strane, na dnevnom nivou suočavamo se sa problematičnim praksama, koje su se duboko ukorenile u društvo i našu svest da su nam postale prihvatljive i neprimetne.
Koji su to primeri nepoštovanja žena koji tebe pogađaju? To mogu biti one kvazi beznačajne i često neprimetne sitnice, o kojima kada pričaš, ne nalaziš uvek na podršku i odobravanje. Izdvajam ono o čemu lično dosta razmišljam u poslednje vreme.
Ti ćeš svakako to bolje uraditi
Da li si čuo/la za termin weaponized incompetence? U principu, odnosi se na situacije u kojima ćemo zadatak odraditi loše, kako bi naš partner/kolega/druga osoba preuzeo/la posao na sebe umesto nas, pritom se ni ne trudeći da naučimo kako se posao zaista i radi. A zašto? Zato što se vodimo mišlju da će uvek neko drugi uskočiti da nas spase. Ukoliko se recimo radi o ljubavnom odnosu, naš partner/ka često (ne)svesno preuzima zadatke na sebe, smatrajući to linijom manjeg otpora – bolje da uradi on/a, nego da vreme troši objašnjavajući nama kako se to radi. Istina je, da i sami možemo preuzeti na sebe mnoštvo aktivnosti, ali pitamo se i zbog čega, kada to neko može uraditi umesto nas?
Praktični slučajevi i iskustva pokazuju da su upravo žene u ličnom ili profesionalnom odnosu neretko žrtve ovog fenomena, često i nesvesne svog položaja. Kada je sve više žena počelo da govori o ovoj pojavi, tako smo i mi počele da se identifikujemo sa mnoštvom situacija – od toga da preuzimamo na sebe peglanje košulje, usisavanje, čuvanje bebe ili kupovinu namirnica jer: Draga, ti ćeš svakako uraditi to bolje nego ja, tebi treba kraće vremena ili znaš i sama da ja ne znam to. Ne nužno, ali weaponized incompetence, ili kako se još naziva strategic incompentence se u većini slučajeva odnosi na poslove koji su zabrinjavajućim praksama u društvu, pod plaštom tradicije predodređeni za žene, iako svakodnevno svoju energiju ulažemo u dokazivanje besmislenosti ovakvih podela.
Paradoksalno je muškarci da samim to što otvoreno i u svoju korist pokazuju svoju nesposobnost pri obavljanju osnovnih životnih poslova, u isto vreme se ne libe na nam pokažu svoju superiornost kada se radi o profesionalnom odnosu ili finansijskoj situiranosti. Žrtve weaponized incompetence-a možemo biti i u jednom kolegijalnom odnosu u kome kvazi pohvalama i ubeđivanjem da samo mi znamo kako da odradimo posao, obaveze i odgovornost bivaju prebačene isključivo na nas same.
Iako samo sagledanje ovih situacija može delovati ili kao preterivanje ili kao humor, jer se na tragikomičan način možemo poistovetiti sa dosta primera, važno je da insistiramo na menjanju, a ne na opravdavanju ovakvih praksi. Takođe, svojim primerom nesvesno utičemo i na druge devojčice, devojke i žene iz našeg bliskog okruženja usađujući im ovakve obrasce ponašanja koje one vremenom prihvate. Ne bi trebalo da budemo podržavajući prema ovom fenomenu, već da insistiramo na korenitim promenama, koje nisu nimalo lake, jer ćemo se susretati sa negodovanjem i nerazumevanjem zašto ne želimo da radimo nešto što nam je, ili bi trebalo da nam bude prihvatljivo.
Ne samo da je potrebno promeniti svest kod muškaraca o njihovoj navodnoj nesposobnosti obavljanja nezahtevnog posla, već je od značaja i da se same zaustavimo u situacijama kada imamo nagon da uskočimo u pomoć, makar to rezultiralo završenim zadatkom koji možda i ne odgovara našim kriterijumima. Koliko si puta izgovorila rečenicu: Ma uradiću sama, tako mi je najlakše, za svakakve banalne situacije? Ne nudi pomoć, ne osećaj grižu savest i ne prekidaj aktivnost dok ona zaista i ne bude realizovana.
Ova tema, naročito je popularna na TikTok-u gde nam se pretraživanjem pomoću oznake #weaponizedincompetence otvara mogućnost upoznavanja sa pričama žena koje sa nama dele svoje lične primere.
Kvarite nam jezik, ne izmišljajte gluposti
Kada već govorimo o praksama oko kojih postoji neslaganje, to je svakako slučaj i sa uvođenjem termina, odnosno oblika zanimanja u ženskom rodu. Nazivi poput: psihoterapeutkinja, politikološkinja i ginekološkinja predstavljaju delić naše borbe za ravnopravnost i uvažavanje, ali i, kako smatraju neki – silovanje srpskog jezika.
Verujem da me mnogi lingvisti/kinje po prirodi mogu argumentovano ubediti zašto je ovaj moj stav pogrešan, zašto nam prlja jezik, a ne doprinosi ničemu i kako težimo veštačkom izmišljanju novih reči. Iako se možda nekad nije poznavala kategorija roda kakvom je poznajemo danas i iako gramatički i prirodni rod imenica u srpskom jeziku nisu identični, smatram da je jezik živa stvar koja bi trebalo da se razvija.
Ako nam ne paraju uši nazivi zanimanja poput čistačica i frizerka, zašto imamo problem sa kardiološkinjom i menadžerkom? Ukoliko je meni od značaja da mi na ovaj način pokažeš poštovanje, a pritom moja volja ne ugrožava ničija osnovna prava, zašto ti je ovo trn u oku? Da li bi onda trebalo da se zalažemo i za iskorenjivanje tuđica iz našeg jezika? Prirodno je da se imenice za nove titule razvijaju kako se razvijaju i nova zanimanja.
Rodno osetljivi jezik još uvek nije podrazumevana stvar i svakako da zahteva promenu navika, ali je nešto na čemu bi trebalo da radimo svi, zajedničkim snagama. Nastavci za građenje ženskih naziva nisu nesvojstveni našem jeziku, ali se vremenom, kako se razvijaju zanimanja, javlja potreba i za razvijanjem i redefinisanjem jezika. Navedno ne znači da su osobe koje u svom govoru ne koriste rodno senzitivni jezik ujedno i sklone diskriminaciji, jer dosta ljudi još uvek smatra da je ovo irelevantan način za pokazivanje poštovanja. Takođe, slažem se da se diskriminacija žena ne može rešiti na ovaj način, već da je ovo samo jedna stepenica u našem procesu menjaja svesti.
Zašto se ne bavite važnijim stvarima?
Svesna toga da postoje dosta ključniji načini borbe za našu ravnopravnost, nemam nameru da fokus stavljam isključivo na navedena problematična ponašanja. Smatram da ukazivanje na upitne obrasce ponašanja, ne izuzima važnost toga da se napori moraju ulagati u borbu protiv nasilja nad ženama, unapređenje prevencije, lečenje posttraumatskog stresnog poremećaja, borbu protiv seksualnog uznemiravanja i kršenja privatnosti. Potrebno je da i dalje pričamo o edukaciji, položaju žena na tržištu rada, diskriminaciji žena koje odlučile da (ne)rađaju, pravu na abortus i učestvovanju u procesima donošenja odluka. Trebalo bi da budemo glasne i da pričamo o mladim ženama, o ženama preduzetnicama, trudnicama, nezaposlenim ženama, studentkinjama i ugroženim grupama. Problemima sa kojima su se suočavale i naše saborkinje u prošlosti, pridružuju se i problemi žena u savremenom društvu – poput većeg oporezivanja proizvoda namenjenih ženama, u odnosu na identične proizvode namenjene muškarcima (tzv. pink tax), zastupljenosti žena u medijima, pravu izbora, potrebi unapređenja postojećih pravnih normi, pa i prilagođavanju jezika.
Problema svakako da ima, a samo identifikovanje istih nije dovoljno. Takođe, sistemske promene ne mogu biti zadovoljavajuće delotvorne ukoliko ne postoji obostrana volja za unapređenjem položaja žena. Ne tražimo veća prava kako bismo time ugrozile vaša, niti tražimo jakog muškarca koji će nas naš štiti od opakog sveta. Tražimo poštovanje, feminizam i ono što nam pripada.
Autorka: Jelena Dadić