Da li je u redu da se osećamo izgubljeno i nesnađeno? Zašto se od nas često traži da budemo deca, a ponašamo se kao odrasli? Ko nam nameće prihvatanje mobinga i prekovremenog rada kao normalne pojave?
U okviru naše kampanje #MladiNisuSami koja u fokus stavlja potrebe i probleme mladih u savremenom svetu, ali i važnost očuvanja našeg mentalnog zdravlja, sada smo pričali sa Bojanom Obradović, psihološkinjom i psihoterapeutkinjom pod supervizijom, osnivačicom projekta Pričajmo o tome i koordinatorkom savetodavnog sektora.Projekat Pričajmo o tome nastao je 2013. godine kao deo mlade, neformalne i entuzijastične grupe ljudi koji su želeli da preuzmu inicijativu sami i pomognu studentima na temu mentalnog zdravlja. Savetnici i savetnice u okviru projekta volontiranja pružaju savetodavnu i psihoterapijsku podršku studentima putem skajpa. Pored savetodavnog tima, edukativni tim čine studentkinje psihologije i edukantkinje u različitim psihoterapijskim modalitetima koje organizuju besplatne online i uživo radionice na različite teme iz oblasti mentalnog zdravlja. Ovaj tim svake godine organizuje i predavanja čiji je cilj prevencija, očuvanje i unapređenje mentalnog zdravlja, kao i razbijanje predrasuda.
Naše prethodne intervjue na ovu temu, možete pronaći OVDE. Uživajte!
Često smo u prilici da čujemo kako su dvadesete najbolje godine i najsrećnije vreme da razvijemo karijeru, putujemo, zabavljamo se, zasnujemo porodicu i u potpunosti postanemo svesni šta želimo. Iz tog razloga, mnogi mladi su nezadovoljni i imaju utisak da nisu dovoljno postigli. Na koji način možemo da se izborimo sa takvim osećanjima?
Za početak, potrebno je razumeti vezu između naših uverenja o sebi, drugima i svetu i naših osećanja. Kada promenimo svoja uverenja, odnosno očekivanja i zahteve od sebe i života, menja se i osećaj unutar nas. Osim rada na ličnim uverenjima, tu je i rad na uverenjima o drugima. Mi ne možemo najčešće uopšte, ili skoro uopšte, uticati na to kako drugi misle i ponašaju se. Kada drugi imaju ili nam nameću određena očekivanja od nas i kreiraju nam život, možemo da izaberemo između sledećih opcija: gubitak sebe i život po tuđim merilima, prihvatanje neslaganja i podizanje nivoa frustracione tolerancije uz izgradnju i jačanje granica, ili napuštanja sredine/odnosa. Društvena, rodna i kulturološka očekivanja su povezana na našim uverenjima o svetu. Samim tim, ponekad ćemo imati ovakav izbor i u odnosu sa širu okolinu, odnosno državu. Ako smo npr. osoba koja želi istopolni brak, što je legitimna i zdrava želja, u našoj zemlji to ne možemo realizovati. Imamo opcije da budemo besni, ogorčeni, ljuti, nezadovoljni, tužni, ravnodušni, zahvalni. Možda se pitate kako neko može biti zahvalan. Ako osoba veruje da je njen život napredak, da je dobro što može da bira, i da ne mora da se uda za koga otac odredi, da sme da živi, putuje, kreira život udvoje sa osobom koju voli, a koja je u ovom slučaju istog pola, osoba oseća zahvalnost. Nezadovoljstvo i ljutnja su takođe tu, i oni proističu iz želje da bude drugačije, i omogućavaju dalju borbu za svoja prava i bolji život. Dakle, kroz ovaj primer možete uočiti vezu izmedju naših misli, želja, očekivanja, postupaka i osećanja. Svaka mlada osoba treba da krene na put samospoznaje, a na tom putu će otkriti svoje lične vrednosti, snove, i smisao života. Kada se živi u skladu sa istima (po cenu neslaganja, pa možda čak i odbačenosti od strane okoline), život je ispunjeniji, i zadovoljstvo veće. Ovde moram napomenuti: autentičnost sebe i punoća života nisu samo pozitivna osećanja, i srećni događaji. To je celokupnost životnog iskustva, koje nužno uključuje neizvesnost, bol, prolaznost, različitost, i stalno prihvatanje, kroz promenu.
Koliko se život dvadesetogodišnjaka/inja danas razlikuje od života mladih početkom 2000-ih? Da li se mladi danas suočavaju sa većim društvenim pritiskom ili smo postali svesniji važnosti očuvanja našeg mentalnog zdravlja i značaja postavljanja granica?
Svaka mladost ima svoje boljke. Bilo bi nezahvalno i pogrešno porediti generacije, i meriti pritisak i bol. Mi znamo iz prakse da je jedinica bola vrlo subjektivan doživljaj, da zavisi od unutrašnjih i spoljašnjih faktora. U tom kontektu, možemo reći da poslednjih godina isplivavaju traume naših predaka, pa i roditelja. Usled toga, pitanje je koliko možemo čak i statistički porediti razdoblja, iako postoje istraživanja. Što se tiče mladih dana, bez poređenja, možemo govoriti o generacijama koje su otvorenije da pričaju o odlasku na terapiju, rade na svojim predrasudama, posećuju događaje koji se tiču mentalnog zdravlja, i spremniji su da to javno podele. Mladi su pod povećanim rizikom od anksioznosti, depresije i suicidalnosti, uz sniženja praga frustracione tolerancije. Vreme u kojem žive, rapidno se menja, stavlja se preveliki fokus na individualnost, uvodeći ih u paradoks postojanja - od njih se traži budu deca a da se ponašaju kao odrasli, uz prirodnu tendenciju ka istraživanju smisla života u tom uzrastu. Vaše pitanje je nešto na šta smo naučeni od malih nogu - poređenje je način na koji se sebe pozicioniramo. Sada, mladi sebe ne porede sa društvom iz škole, sa faksa, kraja, već sa milionima drugih. Bukvalno milionima. I naš mozak i psiha nisu opremljeni, niti prilagođeni za to. U tom kotekstu mladi prolaze brže kroz procese i promene (setite se pojave interneta, i našeg prilagođavanja svetu novog i kontakta sa drugima). Njihov online svet nije samo za kontakt, on je dvadesetčasovni ring, borba za pažnju. Samim tim, pritisak je, pre svega, veći u samom pojedincu, i njegovoj/njenoj borbi sa sobom i spoljnim svetom. Proces traženja sebe i prihvatanja sebe ima nove varijable, i naša ljudska priroda je u periodu evolucije. Videćemo šta je iz toga porasti.
Društvene mreže su postale neizostavni deo života većine mladih, bez obzira što nam često pokazuju iskrivljenu sliku stvarnosti. Da li nam društvene mreže i dalje nameću određena (ne)realna očekivanja?
Ovakav način razmišljanja je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, to bi značilo odricanje sopstvene odgovornosti i učešća. Tako je bilo oduvek. Samo se to pre radilo putem reklama, časopisa, još pre na igrankama, korzou, pa na dvorovima, pa sve do plemena (setite se bili kog odlaska u muzej i tu je nakit iz svakog perioda civilizacije). Danas, mreže rade to isto, samo bolje, i stalno. Mi ipak, imamo moć: koga pratimo, šta lajkujemo, šta čitamo, šta pretražujemo. Naš newsfeed umnogome zavisi od našeg ponašanja na socijalnim mrežama. Uradite sledeće: pogledajte koliko vremena provodite na mrežama - a zatim to ograničite, primetite i zapišite kako se osećate posle skrolovanja - zatim uočite sa kojim postovima povezujete prijatna, a sa kojim neprijatna osećanja, nakon određivanja vrednosti - ukloniti profile koji su povezani sa negativnim osećanjima, svesno pretražujete ono što čini da se osećate dobro, prijavite se za newsletter ljudi i organizacija sa kojima delite vrednosti. I dajte vreme, do tri meseca, vaš algoritam će se promeniti, i online svet će postati bolje mesto. Važno je čime se okružujete.
Kao što rekoh na početku, to je mač sa dve oštrice. Zato sam i predložila da primetite koje su vaše vrednosti, jer praćenje istih će i dalje uključivati neprijatna osećanja. Ako skroz uklonimo sa mreža ono što nam ne odgovara, ulazimo u mehur, a to nije dobro - ni za nas, ni za život. Npr. tako možemo izbegavati saznanje da je trenutno u drugoj zemlji rat, ili da kozmetički preparati koje koristimo su pravljeni na brutalan način, ili otići u krajnost - ništa me ne zanima. Balansiranje i svesnije biranje. U našoj punoj svesnosti i zdravijem odnosu pre odgovornosti leži ključ boljeg prihvatanja sebe i ne reagovanja na pritisak okoline, u ovom slučaju društvene mreže.
Dvadesete su i godine kada većina mladih razvija svoju karijeru i stiče svoja prva radna iskustva i tada se očekuje da se dokažu poslodavcima/praksodavcima kako bi napredovali dalje i razvijali sebe i svoje veštine. Da li smo u tom procesu na neki način opravdali mobing i prekovremeni rad?
Bolje je pitanje: da li na taj način pokušavaju da nam opravdaju mobing i prekovremeni rad?
Karijera, baš kao i prijateljske i partnerske veze, ima potencijalan da izvuče na videlo naše rane razvojne traume, naučena pogrešna uverenja, odnos prema sebi, i odnos prema autoritetu. Posao je, neretko, odigravanje uloga iz kuće. Tu se, nedovoljno, nečujno, pa i sa strahom stavlja odgovornost na poslodavca. Pojedine firme zasnivaju biznis na tome. Bolje firme ulažu u mentalno zdravlje zaposlenih i brigu na radu. Ako zaposleni ostaje prekovremeno, to može biti deo pokrenutih uverenja o uspehu/neuspehu, ličnoj vrednosti, nejasnoći granica, strahu da se kaže ne, strahu od otkaza, i slično. Zdrava okruženja to primećuju i reaguju kroz treninge, koučing sesije, timske sastanke, zdravo liderstvo. Nezdrave zasnivaju na tome kulturu firme, pa se normalnije, a nekad i izaziva takmičarski duh u samožrtvovanju radnika - ko je nosio laptop na odmor, ko ne uzima slobodan dan pa čak i kad je dete bolesno, kome je službeni telefon non-stop dostupan, kome je posao porodica, itd. Odgovornost je na obe strane. Mladi kada primete da ih posao uvodi u stanja koja su preintenzivna, kada ne mogu da naprave granicu izmedju posla i sebe, da stave granicu, ili zatraže ono što im po radnom pravu pripada - slobodan dan, odmor, pravo na plaćene prekovremene sate, pauzu - treba da potraže pomoć sa strane,i porazgovaraju sa nekim. Normalno je da se u radu pokrenu razne teme koje se tiču i nas samih, i moguće je raditi na tome. Npr. preterani strah od kritike, koji nas uvodi u prokrastinaciju, a prokrastinacija u prekovremeni rad, a prekovremeni rad u sindrom izgaranja. Domino efekat. Krenimo od sebe. Isto tako, nadam se, u boljoj budućnosti, svaki poslodavac će razmisliti gde je njegovo učešće u svemu tome.
U procesu razvoja karijere, posebno kod mladih, često se stvara slika kako je iscrpljenost zbog posla nužna kako bismo napredovali na poslu ili je jedini dokaz našeg rada. Šta možemo da učinimo sa (ponekad preteranom) romantizacijom osećaja iscrpljenosti zbog posla?
Toksična veza može biti i sa poslom koji obavljamo, posebno ako kroz odnos sa nadređenima odigravamo nedovršene poslove iz detinjstva. Iscrpljenost može biti opažena kao nužna, ali ne i nužna sama po sebi. Retki su poslovi koji je zaista zahtevaju. To su npr. vatrograsci za vreme požara koji traje danima, višečasovna operacija, prekookeanski letovi, ratno stanje pa vojska. Zato se zapitajmo: da li priroda mog posla zahteva iscrpljenost ili ja imam uverenje da je iscrpljenost neophodna - kao dokaz da dobro i vredno radim/za napredak na poslu/za unutrašnji osećaj da vredim? Uverenja uvek možemo da promenimo. Možda smo ih naučili kod kuće, gledajući roditelje koji su stalno radili da bi nas izdržavali i školovali, a možda smo pod uticajem okoline? Sa druge strane, ako vaš poslodavac otvoreno pokazuje da očekuje iscrpljenost, na vama je da donesete odluku da li to zaista vredi, koliko još dugo, i zarad čega?
Kako se izboriti sa očekivanjima koja mladim ljudima nameću roditelji/uža porodica?
Jačanjem svoje frustracione toleracije, izgradnjom resursa koji će biti podrška van porodice, i prihvatanjem da imamo pravo da se udaljimo čak i iz porodice ako nas kontinuirano svesno povređuje. Nekad naša promena menja sistem, nekad mi menjamo okruženje. Ako se beskonačno nadamo da će biti bolji, ili da će promeniti svoja očekivanja ako mi još samo ovo uradimo po njihovom možemo završiti u začaranom krugu ispunjenja tuđih želja - do potpunog gubitka sebe. Ako ne uspevamo sami da se izborimo sa time, u redu je potražiti pomoć psihoterapeuta.
Šta da radimo kada imamo osećaj da ne znamo šta radimo u životu i da li je to u redu?
Mi kažemo da je sve u redu i sve zavisi. To ukazuje da je u redu osećati zbunjenost, biti nesiguran šta dalje, ne znati šta tačno želimo, ili se predomišljati. Zavisi se odnosi na to koliko dugo ćemo biti u takvom stanju, i da li to stanje služiti izbegavanju odraslog doba i preuzimanje odgovornosti. Mit je da u dvadestim treba imati sređen život. Svako ima svoj tempo. Neko iz zlostavljačke porodice prerano odrasle, pa u dvadestim ima sve, neko u dvadesetim tek kreće da upoznaje sebe, šta voli, ne voli. Taj osećaj za početak dopustiti, zatim ga prigriliti, a onda istražiti, i na njemu poraditi.
Za kraj, koja je Vaša poruka za mlade u Srbiji?
Ne žurite. Mladost je jedna. Uživajte u tome dokle možete. Kreirajte životna iskustva, i dajte sebi vremena da se upoznate, zavolite, i pronađete svoj smisao života. Pravite greške, i izvinjavam se novinarska struko i prefini ljudi, pravite sranja. Ali bez preterivanja.
Intervju uradile: Marija Milosavljević i Jelena Dadić
1. Često smo u prilici da čujemo kako su dvadesete najbolje godine i najsrećnije vreme da razvijemo karijeru, putujemo, zabavljamo se, zasnujemo porodicu i u potpunosti postanemo svesni šta želimo. Iz tog razloga, mnogi mladi su nezadovoljni i stiču utisak da nisu dovoljno postigli. Na koji način možemo da se izborimo sa takvim osećanjima?
Za početak, potrebno je razumeti vezu između naših uverenja o sebi, drugima i svetu i naših osećanja. Kada promenimo svoja uverenja, odnosno očekivanja i zahteve od sebe i života, menja se i osećaj unutar nas. Osim rada na ličnim uverenjima, tu je i rad na uverenjima o drugima. Mi ne možemo najčešće uopšte, ili skoro uopšte, uticati na to kako drugi misle i ponašaju se. Kada drugi imaju ili nam nameću određena očekivanja od nas i "kreiraju" nam život, možemo da izaberemo između sledećih opcija: gubitak sebe i život po tuđim merilima, prihvatanje neslaganja i podizanje nivoa frustracione tolerancije uz izgradnju i jačenja granica, ili napuštanja sredine/odnosa. Društvena, rodna i kulturološka očekivanja su povezana na našim uverenjima o svetu. Samim tim, ponekad ćemo imati ovakav izbor i u odnosu sa širu okolinu, odnosno državu. Ako smo npr. osoba koja želi istopolni brak, što je legitimna i zdrava želja, u našoj zemlji to ne možemo realizovati. Imamo opcije da budemo besni, ogorčeni, ljuti, nezadovoljni, tužni, ravnodušni, zahvalni. Možda se pitate kako neko može biti zahvalan. Ako osoba veruje da je njen život napredak, da je dobro što može da bira, i da ne mora da se uda za koga otac odredi, da sme da živi, putuje, kreira život udvoje sa osobom koju voli, a koja je u ovom slučaju istog pola, osoba oseća zahvalnost. Nezadovoljstvo i ljutnja su takođe tu, i oni proističu iz želje da bude drugačije, i omogućavaju dalju borbu za svoja prava i bolji život. Dakle, kroz ovaj primer možete uočiti vezu izmedju naših misli, želja, očekivanja, postupaka i osećanja. Svaka mlada osoba treba da krene na put samospoznaje, a na tom putu će otkriti svoje lične vrednosti, snove, i smisao života. Kada se živi u skladu sa istima (po cenu neslaganja, pa možda čak i odbačenosti od strane okoline), život je ispunjeniji, i zadovoljstvo veće. Ovde moram napomenuti: autentičnost sebe i punoća života nisu samo pozitivna osećanja, i srećni događaji. To je celokupnost životnog iskustva, koje nužno uključuje neizvesnost, bol, prolaznost, različitost, i stalno prihvatanje, kroz promenu.
2. Koliko se život dvadesetogodišnjaka/inja danas razlikuje od života mladih početkom 2000-ih? Da li se mladi danas suočavaju sa većim društvenim pritiskom ili smo postali svesniji važnosti očuvanja našeg mentalnog zdravlja i značaja postavljanja granica?
Svaka mladost ima svoje boljke. Bilo bi nezahvalno i pogrešno porediti generacije, i meriti pritisak i bol. Mi znamo iz prakse da je jedinica bola vrlo subjektivan doživljaj, da zavisi od unutrašnjih i spoljašnjih faktora. U tom kontektu, možemo reći da poslednjih godina "isplivavaju" traume naših predaka, pa i roditelja. Usled toga, pitanje je koliko možemo čak i statistički porediti razdoblja, iako postoje istraživanja. Što se tiče mladih dana, bez poređenja, možemo govoriti o generacijama koje su otvorenije da pričaju o odlasku na terapiju, rade na svojim predrasudama, posećuju događaje koji se tiču mentalnog zdravlja, i spremniji su da to javno podele. Mladi su pod povećanim rizikom od anksioznosti, depresije i suicidalnosti, uz sniženje traga frustracione tolerancije. Vreme u kojem žive, rapidno se menja, stavlja se preveliki fokus na individualnost, uvodeći ih u paradoks postojanja - od njih se traži budu deca a da se ponašaju kao odrasli, uz prirodnu tendenciju ka istraživanju smisla života u tom uzrastu. Vaše pitanje je nešto na šta smo naučeni od malih nogu - poređenje je način na koji se sebe pozicioniramo. Sada, mladi sebe ne porede sa društvom iz škole, sa faksa, kraja, već sa milionima drugih. Bukvalno milionima. I naš mozak i psiha nisu opremljeni, niti prilagođeni za to. U tom kotekstu mladi prolaze brže kroz procese j promene (setite se pojave interneta, i našeg prilagođavanja svetu novog i kontakta sa drugima). Njihov online svet nije samo za kontakt, on je dvadesetčasovni ring, borba za pažnju. Samim tim, pritisak je, pre svega, veći u samom pojedincu, i njegovoj/njenoj borbi sa sobom i spoljnim svetom. Proces traženja sebe i prihvatanja sebe ima nove varijable, i naša ljudska priroda je u periodu evolucije. Videćemo šta je iz toga porasti
3. Društvene mreže su postale neizostavni deo života većine mladih, bez obzira što nam često pokazuju iskrivljenu sliku stvarnosti. Da li nam društvene mreže i dalje nameću određena (ne)realna očekivanja?
Ovakav način razmišljanja je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, to bi značilo odricanje sopstvene odgovornosti i učešća. Tako je bilo oduvek. Samo se to pre radilo putem reklama, časopisa, još pre na igrankama, korzou, pa na dvorovima, pa sve do plemena (setite se bili kog odlaska u muzej i tu je nakit iz svakog perioda civilizacije). Danas, mreže radr to isto, samo bolje, i stalno. Mi ipak, imamo moć: koga pratimo, šta lajkujemo, šta čitamo, šta pretražujemo. Naš new feed umnogome zavisi od našeg ponašanja na socijalnim mrežama. Uradite sledeće: pogledajte koliko vremena provodite na mrežama - a zatim to ograničite, primetite i zapišite kako se osećate posle skrolovanja - zatim uočite sa kojim postovima povezujete prijatna a sa kojim neprijatna osećanja, nakon određivanja vrednosti - ukloniti profile koji su povezani sa negativnim osećanjima, svesno pretražujete ono što čini da se osećate dobro, prijavite se news letter ljudi i organizacija sa kojima delite vrednosti. I dajte vreme, do tri meseca, vaš algoritam će se promeniti, i online svet će postati bolje mesto. Važno je čime se okružujete.
Kao što rekoh na početku, to je mač sa dve oštrice. Zato sam i predložila da primetite koje su vaše vrednosti, jer praćenje istih će idalje uključivati neprijatna osećanja. Ako skroz uklonimo sa mreža ono što nam ne odgovara, ulazimo u mehur, a to nije dobro - ni za nas, ni za život. Npr. tako možemo izbegavati saznanje da je trenutno u drugoj zemlji rat, ili da kozmetički preparati koje koristimo su pravljeni na brutalan način, ili otići u krajnost - ništa me ne zanima. Balansiranje i svesnije biranje. U našoj punoj svesnosti i zdravijem odnosu pre odgovornosti leži ključ boljeg prihvatanja sebe i ne reagovanja na pritisak okoline, u ovom slučaju društvene mreže.
4. Dvadesete su i godine kada većina mladih razvija svoju karijeru i stiče svoja prva radna iskustva i tada se očekuje da se dokažu poslodavcima/praksodavcima kako bi napredovali dalje i razvijali sebe i svoje veštine. Da li smo u tom procesu na neki način opravdali mobing i prekovremeni rad?
Bolje je pitanje: da li na taj način pokušavaju da nam opravdaju mobing i prekovremeni rad?
Karijera, baš kao i prijateljske i partnerske veze, ima potencijalan da izvuče na videlo naše rane razvojne traume, naučena pogrešna uverenja, odnos prema sebi, i odnos prema autoritetu. Posao je, neretko, odigravanje uloga iz kuće. Tu se, nedovoljno, nečujno, pa i sa strahom stavlja odgovornost na poslodavca. Pojedine firme zasnivaju biznis na tome. Bolje firme ulažu u mentalno zdravlje zaposlenih i brigu na radu. Ako zaposleni ostaje prekovremeno, to može biti deo pokrenutih uverenja o uspehu/neuspehu, ličnoj vrednosti, nejasnoći granica, strahu da se kaže ne, strahu od otkaza, i slično. Zdrava okruženja to primećuju i reaguju kroz treninge, koučing sesije, timske sastanke, zdravo liderstvo. Nezdrave zasnivaju na tome kulturu firme, pa se normalnije, a nekad i izaziva takmičarski duh u samožrtvovanju radnika - ko je nosio laptop na odmor, ko ne uzima slobodan dan pa čak i kad je dete bolesno, kome je službeni telefon non-stop dostupan, kome je posao porodica, itd. Odgovornost je na obe strane. Mladi kada primete da ih posao uvodi u stanja koja su preintenzivna, kada ne mogu da naprave granicu izmedju posla i sebe, da stave granicu, ili zatraže ono što im po radnom pravu pripada - slobodan dan, odmor, pravo na plaćene prekovremene sate, pauzu - treba da potraže pomoć sa strane,i porazgovaraju sa nekim. Normalno je da se u radu pokrenu razne teme koje se tiču i nas samih, i moguće je raditi na tome. Npr. preterani strah od kritike, koji nas uvodi u prokrastinaciju, a prokrastinacija u prekovremeni rad, a prekovremeni rad u sindrom izgaranja. Domino efekat. Krenimo od sebe. Isto tako, nadam se, u boljoj budućnosti, svaki poslodavac će razmisliti gde je njegovo učešće u svemu tome.
5. U procesu razvoja karijere, posebno kod mladih, često se stvara slika kako je iscrpljenost zbog posla nužna kako bismo napredovali na poslu ili je jedini dokaz našeg rada. Šta možemo da učinimo sa (ponekad preteranom) romantizacijom osećaja iscrpljenosti zbog posla?
Toksična veza može biti i sa poslom koji obavljamo, posebno ako kroz odnos sa nadređenima odigravamo nedovršene poslove iz detinjstva. Iscrpljenost može biti opažena kao nužna, ali ne i nužna sama po sebi. Retki su poslovi koji je zaista zahtevaju. To su npr. vatrograsci za vreme požara koji traje danima, višečasovna operacija, prekookeanski letovi, ratno stanje pa vojska. Zato se zapitajmo: da li priroda mog posla zahteva iscrpljenost ili ja imam uverenje da je iscrpljenost neophodna - kao dokaz da dobro i vredno radim/za napredak na poslu/za unutrašnji osećaj da vredim? Uverenja uvek možemo da promenimo. Možda smo ih naučili kod kuće, gledajući roditelje koji su stalno radili da bi nas izdržavali i školovali, a možda smo pod uticajem okoline? Sa druge strane, ako vaš poslodavac otvoreno pokazuje da očekuje iscrpljenost, na vama je da donesete odluku da li to zaista vredi, koliko još dugo, i zarad čega?
6. Kako se izboriti sa očekivanjima koja mladim ljudima nameću roditelji/uža porodica?
Jačanjem svoje frustracione toleracije, izgradnjom resursa koji će biti podrška van porodice, i prihvatanjem da imamo pravo da se udaljimo čak i iz porodice ako nas kontinuirano svesno povređuje. Nekad naša promena menja sistem, nekad mi menjamo okruženje. Ako se beskonačno nadamo da će biti bolji, ili da će promeniti svoja očekivanja "ako mi još samo ovo uradimo po njihovom" možemo završiti u začaranom krugu ispunjenja tuđih želja - do potpunog gubitka sebe. Ako ne uspevamo sami da se izborimo sa time, u redu je sasvim potražiti pomoć psihoterapeuta.
7. Šta da radimo kada imamo osećaj da ne znamo šta radimo u životu i da li je to u redu?
Mi kažemo da je sve u redu i sve zavisi. To ukazuje da je u redu osećati zbunjenost, biti nesiguran šta dalje, ne znati šta tačno želimo, ili se predomišljati. Zavisi se odnosi na to koliko dugo ćemo biti u takvom stanju, i da li to stanje služiti izbegavanju odraslog doba i preuzimanje odgovornosti. Mit je da u dvadestim treba imati sređen život. Svako ima svoj tempo. Neko iz zlostavljačke porodice prerano odrasle, pa u dvadestim ima sve, neko u dvadesetim tek kreće da upoznaje sebe, šta voli, ne voli. Taj osećaj za početak dopustiti, zatim ga prigriliti, a onda istražiti, i na njemu poraditi.
8. Za kraj, koja je Vaša poruka za mlade u Srbiji?
Ne žurite. Mladost je jedna. Uživajte u tome dokle možete. Kreirajte životna iskustva, i dajte sebi vremena da se upoznate, zavolite, i pronađete svoj smisao života. Pravite greške, i izvinjavam se novinarska struko i prefini ljudi, pravite sranja. Ali bez preterivanja.