Mingl kutak arhiva

Zašto i dalje imamo predrasude o psihoterapiji?

Zašto i dalje imamo predrasude o psihoterapiji?

Šta je tačno psihoterapija i zašto i dalje osećamo nelagodu kada treba nekom saopštiti da idemo na razgovore kod stručnog lica? Koja je razlika između psihoterapije i psihijatrije?

Na ovu temu za Mingl piše Ivan Topalović, psihoterapeut u superviziji. Ivan ima više od dvadeset godina iskustva u radu sa mladima stečenih u okviru organizacija i neformalnih grupa na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou.

Prethodni intervjui na temu mentalnog zdravlja mladih dostupni su ti OVDE i OVDE, u kojima smo pričali sa An Mari Čurčić, osnivačicom inicijative Za tebe #VAŽNOJE  i Dragom Šapić, master psihološkinjom u edukaciji za sistemsku porodičnu psihoterapiju.

Šta je psihoterapija?

U poslednje vreme, često govorimo o potrebi za psihoterapijom i odlasku kod psihoterapeuta. Međutim, da li znamo šta ona podrazumeva? Psihoterapija je skup postupaka kojima se pruža pomoć ljudima koji se suočavaju sa različitim psihološkim teškoćama. Pošto je ljudska ličnost veoma složena pojava, u psihologiji postoji više različitih shvatanja o njoj, a shodno tome i više različitih psihoterapija. Psihoterapija kao proces može da bude usmerena na nesvesne, potisnute sadržaje koji se ispoljavaju u vidu različitih simptoma (strahovi, prisilne misli i radnje, telesne tegobe); može da se odnosi na lični doživljaj sebe i svog mesta u svetu; na smisao života i životne ciljeve; na načine na koje osoba vidi sebe i druge. Najzad, psihoterapija može da se odnosi i na ponašanje – na napuštanje neadekvatnih obrazaca ponašanja i izgradnju novih, uspešnijih obrazaca koji će osobu učiniti sigurnijom i uspešnijom (Društvo psihologa Srbije [1]).

Najstariji oblici psihoterapijskog delovanja mogu se primetiti čak i u drevnim vidovima lečenja i uticanja na mentalno stanje kroz magijske rituale, a kasnije i u nekim religijskim obredima. Savremenu psihoterapijsku praksu započeli su u Francuskoj Šarko i Bernem, a u Austriji Brojer, kojem se kasnije pridružio i Sigmund Frojd, rodonačelnik psihoanalize [2].

Kao što to uvek biva, kada se neko bavi suštinom ljudskog bića, dolazi do straha od nepoznatog (ili možda poznatog) u odnosu osobe koja traži i osobe koja pruža pomoć. Na sve ovo treba dodati i kulturu (pogotovo mitove koji je odlikuju) u kojoj osoba koja je u problemu živi i dobijamo jednu sredinu koja često ne gleda blagonaklono na osobe koje traže pomoć od drugih, pogotovo psihoterapeuta.

Bez obzira na vrstu psihoterapije koju terapeut praktikuje, postoje brojne predrasude o njoj. Često se dešava da mlada osoba, čak i odrasli ljudi nisu spremni da potraže pomoć ili podršku psihoterapeuta usled predrasuda koje imaju ili sa kojima su suočeni u svojoj okolini. Koje su to najčešće predrasude o psihoterapiji?

Ako neko ide na psihoterapiju, to znači da nije normalan

Mnogi ljudi veruju da je psihoterapija isključivo namenjena onima koji imaju ozbiljne psihičke probleme te da ih sami mogu rešiti lakše. Ipak, većina osoba koja se odluči za psihoterapiju ima uobičajenih psihičkih teškoća koje su svojstvene svima.

Odluka da se krene, kao i sam dolazak na psihoterapiju, obično pokazuje svest osobe o sebi kao psihičkom biću, o potrebi za mentalnom higijenom i o bitnosti mentalnog zdravlja za doživljavanje i ispunjenje života smislom. Dolazak na psihoterapiju pokazuje da je osoba odgovorna prema sebi i da je spremna da radi na sopstvenoj dobrobiti.

Paradoksalna je situacija gde je uticaj sredine i kulture jači od potrebe da se reše lične krizne situacije i problemi, te samim time se odlaže rešenje. Stigmatizacija od strane sredine u kojoj osoba u problemu živi, može doprineti osećanju nelagodnosti i stida ako se jasno iskaže problem i potreba za stručnom pomoći, što na kraju može doprineti da se problem i ne reši već produbi.

Osoba najbolje poznaje svoj problem i može/mora sama to da reši

Prva predrasuda se najčešće potkrepljuje stavom tj. narednom predrasudom da je osoba dovoljno jaka da sama sebi pomogne, jer problem ili kriza u kojoj se nalazi nije teška i nema potrebe za stručnom pomoći.

Iz same predrasude se vidi i kulturološki stav da je odlazak kod psihoterapeuta ima za cilj da sam terapeut reši problem, gde je sama osoba (klijent) pasivna, što nije tačno. Veoma je važno naglasiti da psihoterapeut ne rešava klijentov problem – osoba se osnažuje da sama reši svoj problem uz pomoć tehnika psihoterapije. Psihoterapeut neće donositi odluku umesto klijenta, već će dati viđenje iz svog stručnog ugla, predložiti set tehnika da se reši problem ali je odgovornost na klijentu da li će raditi na njima. Zbog toga što poseduje znanje iz psihologije ili psihijatrije sa dodatnim neophodnim znanjem iz psihoterapije, psihoterapeut može da uoči ono što osoba sama ne može i da predloži tehnike kojima će se rešiti problem. Tako da osoba najčešće prepoznaje posledice problema, ali sigurno ne poznaje način na koji bi rešila probleme.

Kada nas zub zaboli nećemo ga sami lečiti već ćemo otići kod lekara da nam pomogne jer nismo stručni i treba nam pomoć. Zubar će izvršiti intervenciju i dati nam savet šta dalje, te zakazati kontrolu. Iako bi jednak odnos trebalo da imamo i prema svom mentalnom zdravlju, nažalost u našoj kulturi postoji velika stigma koja prati i psihijatrijske i psihičke probleme. Naš kulturni milje zahteva da osoba (pogotovo muškog pola) bude jaka i da sama rešava probleme, naročito psihičke.

Odlazak na terapiju znači dobijanje lekova

Postoji jedna višegodišnja problematika u samom poznavanju profesije i zanimanja, koja dovodi do zabune ko su psihoterapeuti i šta je njihov posao.

Psihoterapeuti nisu psihijatri (iako ima psihijatara koji su psihoterapeuti). Psihijatri su lekari koji su završili osnovne studije medicine, te specijalizaciju iz psihijatrije i gledaju na psihički problem iz medicinskog ugla kao bolest i rešenje nalaze, najčešće, u lekovima. Najveći deo psihijatrijskog pregleda jeste razgovor (kao u psihoterapiji) i to je zna da često zbuni.

Psihoterapeuti nisu psiholozi (iako ima psihologa koji su psihoterapeuti). Psiholog je osoba koja je završila filozofski fakultet (koja takođe može da se specijalizuje ali u ovom slučaju za kliničku psihologiju) i koja najčešće sagledava osobu iz razvojnog ugla. U klinici najčešće daju stručno mišljenje o osobi na kom je stepenu intelektualnog razvoja i gde vide problem. Oni ne mogu da prepisuju medikamente, niti tretiraju ljudsku psihu isključivo kao medicinski „problem“.

I psihijatar i psiholog mogu biti psihoterapeuti adekvatnom dodatnom edukacijom koja najčešće traje više godina i koja za cilj ima osposobljavanje stručnjaka za rad sa klijentima na rešavanju problema bez korišćenja medikamenata.

Posao psihoterapeuta nije lak i traži da osoba bude veliki profesionalac u radu. Psihoterapeut mora da  održava i sopstvenu mentalnu higijenu i ako u tome ne uspeva neće biti uspešan u svom radu. Odgovorno i uspešno bavljenje psihoterapijom stoga zahteva zdrav životni stil i stalnu brigu o sebi. Psihoterapijska udruženja diktiraju visoke profesionalne standarde koji podrazumevaju neprekidnu superviziju, usavršavanje kroz edukaciju i rad na sebi kroz psihoterapiju.

Postoji realna potreba za psihoterapijom

Da li osoba ima kriznu situaciju ili naprosto želi da održava mentalnu higijenu, ona bi trebalo da se obrati psihoterapeutu.

Uspešna terapija daće osobi tehnike da bolje razume sebe i sopstvene procese, da se bori sa životnim krizama, nauči nove tehnike kojima će rešiti problem i omogućite sebi dalji psihološki rast i razvoj. Efikasna terapija pomaže, ne samo u rešavanju velikih i teških životnih problema, već i u ublažavanju napetosti i nefunkcionalnosti koje proizilaze iz nje, a koje su najčešće uslovljene i održavaju se starim obrascima (ne)funkcionisanja.

Na sreću sve je veći broj osoba, naročito mladih, koji prepoznaju potrebu da rade na sopstvenom rastu i razvoju i da je potpuno normalno održavati mentalnu higijenu, isto tako kao i svaku drugu. Sve više se osoba odlučuje na korak ka psihoterapiji i dobija podršku za to od strane najbliže sredine. Moja lična poruka mladima je ako vam je potrebna pomoć, potražite je, ne morate da prolazite kroz krize sami. Važno je da vrednujete svoje mentalno zdravlje i da budete odgovorni prema sebi.


[1] https://dps.org.rs/psihologija-i-javnost/sta-je-psihoterapija

[2] https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%81%D0%B8%D1%85%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B0

 

Autor: Ivan Topalović

Najnovije