Kako izgleda kvalitetna radna praksa za studenta organske poljoprivrede? Zašto nam je praktično iskustvo važno? U nastavku pročitajte ceo tekst Jakova Dolića Danikova, koji je osvojio treće mesto na nagradnom konkursu povodom Međunarodnog dana praktikanata u organizaciji Beogradske otvorene škole.
Svaki čovek pred sobom ima gomilu pitanja, a u nekim trenucima života ta pitanja su od suštinske važnosti. Jedno od takvih pitanja je kada se mora doneti odluka, čime ćemo se dalje baviti u životu.
Ispred sebe imamo gomilu izbora i mi onda biramo ono što volimo, što nam se najviše sviđa ili što najbolje znamo, kako god bilo, mi donosimo odluku. U mom slučaju odluka je pala na studiranje organske poljoprivrede. Samo zato što sam mislio o tome kao jedinom ispravnom načinu da postojim u ovom svetu. Godina za godinom studija je odmicala i znanje se samo gomilalo, kao kada napada sneg, sve više slojeva, teškog tereta. Godina za godinom se topila i nestajala, a nova je dolazila sa manje ili više tereta. I danas se sećam kako smo se svi na faksu čudili jer nema ni malo praktičnog rada. Ali eto onda od druge godine, odlazimo na jedno putovanje, obilazak jedne pa druge farme. Zatim treće godine neki dobijaju praksu preko fakulteta, ali nažalost nema toga za sve, pa neki kao ja, sami traže i snalaze se kako umeju. Tako ja nalazim praksu pomoću koleginice sa smera, u poljoprivrednoj stručnoj službi. Zajedno obilazimo celu firmu, koliko je to moguće, i pokušavamo da upijemo što više znanja, ali pošto smo samostalno ušli u celu priču, sve je moralo biti zbrzano, jer nam ništa nije bilo plaćeno da radimo, a ljudi su nam izašli u susret da vidimo kako sve to izgleda kod njih u praksi. Tako postepeno dolazim i do poslednje godine studiranja i ne nalazim nikakvu radnu praksu, kako bih utemeljio sve što sam učio ovih tri godine.
Pomalo zabrinut, pomalo zbunjen, nastavljam, kako bih došao do cilja, do diplome. Poslednje godine fakulteta, shvatam da sve što sam naučio, može da se istopi i nestane, baš kao sneg u prvo prolećno toplo sunce. Ustajem i samostalno tražim kako bih našao bilo kakvu mogućnost da se ubacim na neku od radnih praksi. Tada pronalazim agenciju koja se bavi spajanjem organskih farmera koji vode računa o prirodi i volontera koji su željni da nauče što više o prirodi i održivoj poljoprivredi. Tako po prvi put odlazim direktno kod farmera i otkrivam njihove svakodnevne poslove i probleme. Upoznajem divne ljude, koji su me toplo ugostili i nahranili, a ja sam njima pružio nesebičnu pomoć oko svih trenutnih poslova. Dok radim, počinjem da razmišljam i povezujem neke stvari koje sam učio. Dobijam savete vezane za struku, a takođe i vezane za život. Kako sam se vratio na fakultet, obavestio sam kolege i stručni kadar, da sam prisustvovao jednom neviđenom zanimljivom događaju koji me je obogatio praktičnim znanjem i još mnogo drugim, kao što su kulturološko i istorijsko znanje. Organizovao sam da se na fakultetu održi predavanje vezano za stručnu praksu svih studenata organske poljoprivrede, preko te volonterske agencije, ali je ceo projekat bio bezuspešan. Ljude je obeshrabrilo to što bi trebali tu stručnu praksu da rade bez ikakvih finansijskih nadoknada.
Predavanja su bila završena, ali ne i svi moji ispiti. Odlučio sam da posle svih odslušanih godina predavanja, ipak odem na razmenu studenata u Ameriku. Dobio sam posao pomoćnog kuvara u jednom mestu u Arizoni, u blizini Grand Kanjona. Iskustvo koje sam stekao, bilo je čisto radno iskustvo, radne navike, timski rad i naravno iskustvo kuvara. Zahvalan stečenim praktičnim znanjem kuvara, odlučio sam se da izađem iz kuhinje i krenem u oblizak Grand Kanjona. Prepešačio sam od južnog do severnog dela Grand Kanjona i proživeo pravu pravcatu avanturu. Zatim sam se vratio kući u Srbiju i shvatio da više nikad neću biti kao pre.
Sa preostalim ispitima i slobodnim vremenom, odlučio sam da se rešim i jednog i drugog problema. Ispite sam odmah počeo da polažem, a slobodno vreme sam upotpunio volonterskom praksom na jednoj posebnoj farmi u blizini Šapca. To je bila biodinamička farma jednog bračnog para iz Holandije i Nemačke. Prihvatio sam da živim i radim na toj farmi šest meseci bez ikakvih nadoknada, samo za hranu i praktično znanje. Oni su me ugostili kao svog rođenog i bio sam kao član porodice. Svaki deo biznisa farme je bio i moj problem i moja prilika da učestvujem u donošenju odluke. Osetio sam kako svakim danom postajemo sve bliži, i da svakim korakom učim sve više. Mogu reći da sam se potpuno posvetio radu i učenju u isto vreme. Počeo sam da uviđam kako bih mogao da primenim znanje stečeno na fakultetu, ali nisam imao toliko slobode, a ni samopouzdanja. Sve u svemu, nisam imao ni toliko iskustva kako bih sa sigurnošću mogao da garantujem da će nešto od mojih predloga zaživeti. Malo po malo predlagao sam sitnice, koje su bile korisne ili nisu bile korisne. Naravno, nervirao sam se zbog onih glupih ideja, ali svaka greška me je naučila nešto novo. A vreme je prolazilo i upoznao sam mnogo ljudi raznih profila, raznih struka i iskustva. Završila se još jedna radna praksa, ja sam izašao još bogatiji nego pre. Kao da sam sa svakim novim iskustvom postajao još bolji. Ali i dalje nisam znao čemu sve to. I mene je obeshrabrila loša finansijska situacija. Ipak ne može da se živi baš ni od čega.
Mislio sam da ću odustati skroz od praktičnih nastava i onda se ni otkuda pojavila plaćena stručna praksa na organskoj farmi, baš vezano za ono što ja studiram. Tako da sam se odmah prijavio, a zatim su me kontaktirali da odaberem jednu od par farmi, a ja sam odabrao organski salaš u blizini mesta Temerin. Bilo je to jedno potpuno drugačije iskustvo. Upoznao sam divnu porodicukoji su pravi domaćini i gostoljubivi ljudi. Nakon što su mi obezbedili smeštaj u obližnjem mestu kod jednog drugog poljoprivrednika prirodnjaka, zvanično je otpočela i moja plaćena stručna praksa. Svakodnevno sam bio u raznim situacijama gde smo donosili odluke, šta, kad i kako raditi. Prvih dana sam odmah shvatio da su moji mentori bili početnici u svemu ovome. Bez obzira na sve, ja sam im davao savete koliko sam mogao i pomagao sam i više nego što je to bilo u mojoj moći. A od njih sam naučio jednu važnu lekciju, a to je da je svaki početak najteži! Na tom salašu sam video kako životinje mogu vrlo lako da se razbole i uginu, a naročito mlade životinjice. Bilo je raznoraznih gubitaka, što zbog zdravstvenih problema, što zbog vrućine i loše izbalansirane hrane. Takođe je velik deo povrća počeo da se suši, zbog nedovoljnog navodnjavanja i drugih problema. Situacija je bila krajnje katastrofalna i nije bilo puno vremena za razmišljanje. Postojao je jak timski duh i zajedno smo uspeli nekako da izvučemo malo odavde, malo odande i tako se posao nekako vratio na noge, ali za celo vreme moje prakse nismo uspeli da ostvarimo neki veliki uspeh. Završila se i ta radna praksa i ja sam bio blago razočaran, ali sam bar imao neku paru kod sebe i otišao sam kući koliko toliko utešan.
Kasnije sam seo i zagrejao stolicu, kako bih rešio sve moje preostale ispite koje sam vukao par godina unazad. Tokom tih poslednjih ispita, vraćale su mi se slike sa svih radnih praksi. Studirao sam poljoprivredni fakultet, baš taj smer organske poljoprivrede, učio sam o svemu tome, ali kao da ništa nisam mogao da učinim u tim trenucima prakse.Sudbina je bila da sam ostavio vrlo zanimljive predmete za kraj. Imao sam ispit pedologije, nauke o zemljištu, a tu sam mnogo imao da naučim. Dok sam učio, postavljao sam samom sebi razna zanimljiva pitanja, tako da ispitna knjiga nije mogla da me zadovolji i počeo sam da čitam drugu sličnu literaturu. Pronašao sam razne odgovore, vezane za probleme koje sam imao na stručnim praksama. Tada mi je sve sinulo, znao sam gde su bile neke greške. Ispit po ispit, povezivao sam gradivo sa iskustvom. Sećao sam se nekih dešavanja i činilo se kao da bih sada znao kako treba. Poslednji ispit sam završio i diplomirao sam vrlo kasno, baš iz razloga što sam potrošio svoje vreme na raznim praksama. Najvažnije je što sam shvatao koliko mi je svako praktično iskustvo bilo dragoceno i značajno. I danas se setim nekih stvari, a najzanimljivija od svih, jeste ta da sam uspeo da se sprijateljim sa jednom guskom. Verovao sam da su guske besne i nasrtljive, ali sasvim suprotno, jedna od njih mi je prišla i dolazila je svaki put kada je nazovem.
Danas, kada se osvrnem i sagledam sva moja iskustva koja su stečena za vreme svih radnih praksi, žao mi je što ih nije bilo više. Toliko lepih trenutaka i sećanja, a isto toliko i posla i učenja novih stvari, koja nikad neću zaboraviti. Od svakog sam naučio po nešto i sa svakog mesta sam poneo po malo mudrosti koja će mi pomoći u životu, gde god da krenem i na šta god da se odlučim.Samo kroz praktično znanje možemo da naučimo ono što učimo, a uz to još ide i mnogo štošta.
Reci mi – zaboraviću, pokazi mi kako – zapamtiću, uključi me – naučiću, B. Frehklin
Autor: Jakov Dolić Danikov