Veče je, 23. avgust. Sedim pored prozora, uzdišem. Duboko sam zamišljen. Šta je to život, ko smo mi, šta smo sve naučili, zbog koga? Poznato mi je da su se uvek književnici, istoričari, čak i neuki ljudi bavili pitanjem života.
Nalazim se na raskršcu. Na raskršću između realnih želja ili suludih snova.
Zbunjen sam, prošao sam osnovnu, srednju školu, sada sam i na fakultetu. Prolazio sam kroz mnogo testova iz matematike, hemije, usmenih odgovora, prezentacija, seminarskih, a niko me nije naučio kako preboleti neuzvraćenu ljubav, izdaju prijatelja, ili nepromišljen potez.
Postoji li uopšte škola, ili osoba, koja me može tome naučiti? Ni internet nema odgovor na ova pitanja, a ja nisam ljut kao što su bili moji profesori kad kažem da ne znam, da nisam spreman. Da li su se ikada zapitali da li smo spremni za život koji nas čeka, za oluju konkurencije koja snažno duva i one najstabilnije zaljulja, za mnogo puteva, uspona i padova, izgubljenih ratova. Slušao sam pažljivo sve što su stari govorili, ali to je sada neupotrebljivo.
Došlo je to zlo vreme o kom se mnogo pričalo - idemo u školu, a neobrazovani smo, medicina nikad naprednija, a sve više dece umire zbog raznih bolesti. Kakvo je to vreme gde je žena ženi vuk? Vozimo se vrtoglavom brzinom kanjonom propasti i nalazimo se na ivici razvrata.
U svoj ovoj životnoj nedoumici, došlo je vreme da iskoristimo sve ono što smo u školi naučili, ali za život. Nemamo više ni jedan razlog da ne kažemo izvini, da prećutimo nasilje. Zašto ćutimo na tuđe bezobrazluke i televiziju koja nas laže? Probudimo se, nije teško reći izvini, ali i dobro razmisliti kome govorimo volim te. Samo se zapitajte koliko ste puta rekli nekome da ga volite, a da to niste zaista i osetili. Da li ste zaboravili kada ste vašim najmilima rekli da ih obožavate, kada ste ih istinski jako zagrlili i prisetili se zašto vam toliko znače? Prisetite se svih neizrečenih reči koje ste prećutali, jer mislite da ima vremena, a niste ni svesni da sutra može biti kasno.
Gledam na sat, prošlo je dosta vremena od kako razmišljam o ovome. Pomalo postajem tužan od dugog razmišljanja, na istom sam mestu, nigde se ne pomeram i kroz glavu mi prolazi da je jutro pametnije od noći. Kod mene je veče, ali ja želim dobro jutro svima koji su otvorili oči i naučili nesto ne za školu, već za život.
Autor: Strahinja Poledica
Fotografija preuzeta odavde.