Mingl kutak arhiva

Šta za mene znači zapošljavanje?

Šta za mene znači zapošljavanje?

Već sam u jednom od ranijih tekstova opisao da u poslednje vreme razmišljam o eventualnom zaposlenju. Ta ideja me malo brine, ali su mi rekli da je jako važno da se čovek zaposli da bi imao od čega da živi. Na posao se ne ide samo da bi se radilo i zaradila plata, već i da bi izašao iz kuće, prošetao negde, popričao sa kolegama itd. Možda bi bilo dobro kada ne bih radio svakog dana, ili kada bih radio četiri sata.

Kako se rodila ideja o zapošljavanju? Kada sam završio srednju školu, želeo sam da studiram novinarstvo. Roditelji i razredna su smatrali da mi na fakultetu ne bi prilagođavali gradivo kao u srednjoj školi i da bi to za mene bilo teškol. Počeli su da mi pričaju da bi bilo dobro da se zaposlim, međutim, meni se to nije ni malo sviđalo. Ipak, polako sam sazrevao i shvatao posledice zapošljavanja. Tata mi je pričao da mnogi ljudi ne vole da idu na posao, ali moraju da bi zaradili platu.

Počeo sam da na internetu pregledam oglase i  „na silu“ tražim posao.  Najčešće to radim na  sajtu Nacionalne službe za zapošljavanje. Kad sam pronalazio neki zanimljiv oglas, to sam saopštavao roditeljima, na šta su oni odgovarali da za sada nigde ne žurimo, i da se posao ne traži tek tako. Jednom prilikom sam mami saopštio svoju želju da se zaposlim. Ona mi je objasnila da ako želim da radim, moramo ozbiljno time da se pozabavimo. Nekoliko puta smo u poslednje vreme razgovarali na ovu temu, i zaključili smo da bismo morali da vidimo i kakvi su poslodavci kod kojih bih radio, kako bih se snašao. Morao bih i da idem  na komisiju za procenu radne sposobnosti, koja bi trebala da proceni koje poslove bih mogao da radim, a koje ne.  

Saznao sam ljudi dugo traže posao, naročito osobe sa invaliditetom, mnogi od njih idu na komisiju za procenu radnih sposobnosti, na prakse i obuke ne bi li stekli radne veštine i radno iskustvo. Kada pričam o svom zapošljavanju, usput da napomenem da je jako teško vreme danas za pronalaženje posla, ali da se jednom mora početi. Mnogi su mi kazali da je tačno ovo što sam rekao.

Počeo sam da razmišljam o tome koji bi poslovi bili idealni za mene. Vodim računa da to budu poslovi koji bi imali veze sa mojom strukom (završio sam ekonomsku školu – smer poslovni administrator), iako mi se to baš mnogo i ne sviđa. Takođe, nailazim na prepreke - nepoznavanje stranog jezika, neki poslovi zahtevaju fakultetsku diplomu, poslovi su daleko od mog mesta življenja, negde je potrebna vozačka dozvola, neki poslovi nisu u vezi sa mojom strukom itd.

Razmišljam o tome šta bih voleo da radim, a da nije vezano za ekonomsku struku, i mislim da bih možda mogao da radim neke jednostavne poslove (bibliotekar, kurir ili arhivar). Jedna od mogućnosti bi bila i da radim u prodavnici na slaganju robe, ili  za kasom. Međutim, mama mi je objasnila da je malo nezgodno da radim na kasi, ako ne znam dobro da baratam novcem. Nadam se da će se neka od pomenutih želja ostvariti, ali bih se u isto vreme pripremio da ću morati da radim i one poslove koji mi se ne sviđaju. Razlog zbog kog ne bih radio administrativne poslove je taj što mi se nije svideo način rada profesorke koja mi je predavala ovaj predmet, te nisam ni imao želju i volju da se trudim i nauzčim važne stvari porebne za rad u administraciji. Ipak, ako mi se i takav posao ponudi, prihvatiću da ga radim.            

Mnogi su mi skrenuli pažnju da na poslu nije isto kao i kod profesorke, kao i da moram da odvojim te dve stvari, a ima i onih koji me ubeđuju da ne moram da radim ono što mi se ne sviđa. Jedan od administrativnih poslova koje sam probao da radim je onlajn unošenje izveštaja sa seminara za nastavnike u bazu podataka i uz maminu pomoć, dobro sam se snašao.

Jedna prijateljica mi je skrenula pažnju da nismo u prilici baš da biramo posao koji ćemo raditi, već da moramo da prihvatamo ono što nam se ponudi. Tu sam se našao u nezgodnoj situaciji. Želeo bih da se bavim novinarstvom i muzikom, odnosno da mi to bude životni poziv. Kada pričam o tome, moji roditelji mi govore da to nije realno i da bi trebalo time da se bavim iz hobija.

Mama mi je takođe objasnila da poslodavci ne žele da zapošljavaju osobe sa teškoćama, jer im je lakše da prime nekoga ko može samostalno da radi, jer ne mora ništa da mu se objašnjava. Mislim da poslodavci treba da zapošljavaju i osobe sa invaliditetom i da im pomažu u radu da bi se i ovi ljudi osećali korisnim i mogli da zarade za život. Ipak, kada se budem zaposlio trebalo bi da se koncentrišem na to šta radim i izvršavam naloge, a ne da razmišljam o drugim stvarima. Malo se brinem kako će poslodavci i zaposleni  u firmi postupati sa mnom, da li bi imali dovoljno strpljenja prema meni.

Pomoć i podrška na poslu bi mi značila. Poslodavci i drugi zaposleni bi trebalo da se upoznaju sa problemom koji imam, da možda pročitaju moje blogove, ne bi li me tako lakše i bolje razumeli. Takođe, pripremio bih se i da ne očekujem previše pomoći već da se i sam potrudim da radim i koncentrišem  na zadatke.

Jedna od mojih ljubavi je i pisanje. Sa pisanjem sam počeo još u osnovnoj školi kada sam vodio beleške o nekim događajima u sveskama. Kasnije sam dobio računar i počeo da pišem dnevničke zapise o svom životu. Pisao sam ih najčešće kada bih se iznervirao, jer sam osetio potrebu da svoja osećanja iskažem kroz tekstove. Mama je znala da postoje ti tekstovi, čitala ih je i pričala o tome sa svojim koleginicama. Kada je organizacija Inicijativa za inkluziju VelikiMali (IZI VelikiMali) dobila ponudu za 10 tekstova na blogu Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, oni su meni ponudili da napišem tri.

Uživam u tome i čini me srećnim to što se na neki način bavim novinarstvom kroz pisanje bloga i muzikom kroz sviranje klavijatura, ali mi je teško da prihvatim da nije realno da se time bavim kao profesijom. U isto vreme mi znači što mi ljudi daju podršku i veću želju i volju da nastavim time da se bavim. Uprkos svemu, nadam se da će se te moje želje ipak ostvariti.

Od malih nogu sam voleo novinarstvo i sve vezano za medije. Omiljene novine su mi bile Radio TV Revija, jer sam u njima mogao da pročitam TV program. Često sam imitirao novinare čitajući njihove tekstove, i zamišljajući da sam i sam nešto objavio. Međutim, kada pričam o svojoj želji da budem novinar, mnogi ljudi mi kažu da je jako velika konkurencija, zato što se puno ljudi prijavi na konkurse, a samo neki uspeju. Svaki put kada ovo govorim, mama mi skreće pažnju da i ako postanem novinar, može se desiti da dobijem zadatak od urednika nekog lista da napišem tekst na temu koju uopšte ne poznajem ili se ne bih u njoj pronašao i možda bi na kraju ostao razočaran. Svestan sam da se od novinara očekuje da bude samostalan, sluša urednika, a ne da stalno traži pomoć.

Moja nekadašnja terapeutkinja, a sada prijateljica, pomogla mi je da se uključim u aktivnosti Organizacije kreativnog okupljanja OKO. Tamo sam savladao mnoge veštine, a jedna od njih je bila i kako da rešavam konflikte u situacijama kada se iznerviram. Mislim da je ovo bilo veoma važno i za druge učesnike da bi naučili kako osoba sa autizmom razmišlja i kako mogu da pomognu nekome sa sličnim teškoćama, ne samo u razrešavanju konflikata, već i kako da razumeju situaciju. Takođe, učestvovao sam i u predstavama na temu rodno zasnovanog nasilja, i igrali smo ih u nekoliko srednjih škola, između ostalog i u mojoj bivšoj Drugoj ekonomskoj. Svi ljudi i volonteri organizacije su mi od prvog dana pružili podršku. Sviđa mi se što odmah prepoznaju šta volim, a šta ne. Neke od mojih tekstova su oni objavili i na svom fejsbuk profilu, a objavio sam za njihov sajt i tekst u kome sam pisao o svom bavljenju muzikom.                

Moji prijatelji iz OKA su mi na fejsbuk poslali obaveštenje da mogu da se prijavim za radionicu javnog nastupa u Kancelariji za mlade Beograda. Čim sam video prijavu,  odmah sam sam se prijavio, zbog toga što sam već imao neka iskustava u javnim nastupima, pa sam želeo da te veštine unapredim. Sviđalo mi se što sam na tim radionicama dobijao zadatke da glumim novinara, voditelja i vlasnika diskografske kuće, ali i da sa svojim vršnjacima osmislim temu javnog govora, te sam odabrao tekst u kome sam pisao o predrasudama o osobama sa autizmom. Takođe, i novinarka koja je držala radionicu mi je puno pomogla tako što me je stalno pohvaljivala, a posebno mi je značilo što su me prihvatili i vršnjaci sa radionice, govoreći mi da im je ovaj moj tekst pomogao da me bolje razumeju.

Pisanjem ovog teksta želim da podstaknem da ljudi razmišljaju o tome da bi i osobe koje imaju teškoće trebalo da se zaposle. Sve ove situacije koje sam opisao mi mnogo teško padaju, i nadam se da ću uspeti da ih prevaziđem i nađem posao koji mi odgovara.             

Autor: Stefan Lazarević

Tekst je preuzet sa bloga Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva OVDE. 

Fotografija je preuzeta odavde.

Najnovije