Kada napravim retrospektivu svojih doživljaja iz sada već minulih letnjih meseci (mada nas je i ovaj septembar pomalo oznojio) mogu samo zaključiti da mi nije jasno kad pre su prohujali svi ti dani. Čini mi se da su trajali kratko, poput onog trenutka kada uđeš u banku da platiš kevi račune na dan isplate penzija, a ispred tebe nema žive duše, ili kao onaj osećaj kada ti 26ica naiđe poluprazna i klimatizovana. Pritom, u vožnji istom ne uočiš nijednog fluoroscentnog nasmejanog i ljubaznog čiku (ili tetu) koji jedva čekaju da ti napišu kaznu zbog švercovanja, jer kartu ili povlasticu naravno ne poseduješ. Kada smo već kod toga, čuli ste, a neki su se i uverili, da više ne nose svoje prepoznatljive uniforme. Vidim ja da mi sledi više pešačenja sve dok ne zaveje. U stvari, možda čak ni tada.
Šta je to obeležilo ovo leto dve hiljade jedanaesto? Beograd je dobio novo tramvajsko čudo tehnike direktno iz Španije, kako su ga veličali razni dnevni listovi. Bili smo i svedoci reportaže o sastavljanju istog u rodnoj mu zemlji, potom i njegovom transportovanju do Srbije, intervjuu sa vozačem iz Holandije, dočeku na granici (bez trubača, zamislite). Zatim smo čuli izjavu gradnonačelnika da će se uskoro javni gradski prevoz u potpunosti modernizovati, a onda se već posle deset dana na ulicama čudo pokvarilo. Naravno, ta činjenica nije ni mene, a pretpostavljam ni neke druge dobro obaveštene beogradske optimiste nešto preterano zapanjila ili zabrinula. Izgleda da je sedmicu sva ta medijska pompa pomalo udarila u glavu. Onda, da nastavimo sa inovacijama u prevozu - povlastice sada zamenjuju nove Bus plus kartice. Ta - daaam! Koliko sam shvatila, imaće mogućnost dopune, poput pripejd kartica za mobilne telefone. Nastoji se da se do sledeće godine uvedu specijalni čitači na ulazu u svim autobusima i putnici će morati da overe karticu, ukoliko žele da se voze. Ljubičaste karte koje su nam svima prirasle za novčanik više neće postojati.
A sada, zamislite sledeće - jutarnji špic, stanice vrve od ljudi koji idu na posao i tinejdžera/huligana koji jedva čekaju da odu u školu, smeste se u poslednju klupu i improvizuju jastuk od torbe. U njoj ionako ne nose knjige, već jednu svesku i hemijsku da zavaraju kevu i ćaleta, silne tikete za kladžu, pljuge. Tamo nastavljaju svoj prekinuti san, pošto i dalje nisu izbacili svu krv iz alkohola, ovaj, alkohol iz krvi sa Šomijevog punoletstva, a jetri treba vremena da se regeneriše. Ipak sutra imaju kontrolni, te moraju biti orni za učenje. Devojke s druge strane, nose samo peglu za kosu i čitav kozmetički salon, za slučaj da se 24 slojeva maskare skine u toku napornog dana pravljenja slika u klozetu za fejsbuk. Da ne pominjem silne bake i deke, koji nam redovno blokiraju prolaz što cegerima, što svojom građom ili opojnim mirisom praziluka, braneći onu šipku na ulazu kao da sutra ne postoji. Večito nam onemogućavaju dotok svežeg vazduha i zatvaraju prozore vadeći se na stare kosti, te nastaju obračunavanja između raspoloženih građana i dotičnog penzionera. Završe se uglavnom neslavno, sa ponekom krhkom devojkom u nesvesti i gunđanjem poražene strane.
Možete li zamisliti sve njih, kako u redu, jedni iza drugih, mirno čekaju da provuku svoju karticu i udobno se smeste na sedište? Nisam ni mislila. Ne, nisam pesimista, ali staru koku jedostavno ne možete naučiti novim trikovima. Primera radi - na EXIT festivalu bila sam ozlojeđeni posmatrač x broja ljudi, koji su u kontejnere na kojima je bilo označeno dovoljno uočljivim slovima i crtežima da su namenjeni za reciklažu LIMENKI i pritom imali polugu za sabijanje istih, raznorazni homosapiensi neumorno pokušavali da uguraju staklenu bocu vina. Aman ljudi.
Onda, polemika oko gej parade najavljene za 2. oktobar. Čitav kuršlus izbi oko toga. Evo kopi/pejsta sa jedne stranice na najpoznatijoj društvenoj mreži, mada za značenje reči isforsarni nisam sigurna, moraću da pogledam na Vukajliji : Сведоци смо времена у коме се промвише још једна бљувотина новог доба – ИСФОРСАРНИ ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ . Тај феномен се манифестује кроз медијску афирмацију ове болести друштва и свих њених пропратних симптома . Изопаченот и болест нису нешто што заслужује промоцију али ипак у данашњој Србији је све могуће! Čuh i za postojanje nalepnica “Pe*ere u blendere”. Nažalost, videla sam samo one “Čekamo vas”, sa čovečuljkom koji u ruci nosi Molotovljev koktel.
Mislilo se i na marketing pri izradi, da se primetiti.
Naravno, festival piva nikako ne smemo zaboraviti. “Neko te ima noćas” se veRovatno po prvi put nije orilo sa Ušća, ali zato su neki posetioci imali tu nesreću da umalo ostanu ne samo bez uva, već i nekih drugih vitalnih organa. Ejmi Vajnhaus je održala svoj poslednji koncert upravo ovde, čak su i Gavrilovići bili na moru, babo nas je sve video, a Čelzi Hendler ne veruje da ministar odbrane ima fejsbuk. Na to ću ja njoj - Čelzi, vatafak?!
Autorka: Darija Stojković
Fotografiju smo našli
ovde
