Pristalice laissez-faire kapitalizma tvrde da jedina pravda koja se u društvu slobodnog tržišta može javiti jeste ona koju samo tržište utvrdi. Ta pravda možda nije izjednačena sa tradicionalnim pojmom pravde, ali u modernom, a kasnije i postmodernom društvu koje odbacuje tradiciju, ljudi bi trebalo da su se izdigli iznad tog moralnog osećaja za „dobro“ i „loše“ i konačno svet počeli da gledaju kroz prizmu sistema vrednosti koji su sami izgradili. Dobre vesti su: sami gradite svoj sistem vrednosti. Loše su: on ne sme da se kosi sa kapitalističkim vrednostima, ako želite da živite, a ne da preživljavate. Liberalizam je zaista hteo da svako od nas živi kako želi, ali laissez-faire ga je obgrlio obema rukama i rekao: valjda se i ja nešto pitam.
Slobodan čovek je čovek koji slobodno povlači privredne poteze. Bilo koji novac koji mu tržište da za ove poteze – ne sme mu biti oduzet, jer je to kršenje vlasničkih prava. Ne sme mu biti oduzet, čak i ukoliko to znači da će biti dat detetu koje umire od gladi? Kako Hans Kelzen kaže: u modernom društvu ne postoji pravda, postoje samo interesi različitih društvenih grupa i njihovo sukobljavanje. Svako od nas gleda samo i isključivo sebe, jer je u ljudskoj prirodi nagon za opstankom, i čovek je pripadnik društvene grupe samo zato što mu ona omogućava da preživi. Znači: ne možemo da cenimo tvoje interese kao „dobre“, a moje kao „loše“ i da na osnovu toga presuđujemo koji interes mora biti zaštićen. U skladu s tim - dete koje umire od gladi je samo pripadnik društvene grupe sa sopstvenim interesima. Njegov interes je samo jedan u moru interesa koja okupiraju globalno stanovništvo ili kako kaže Nozik: „Postoje samo različiti pojedinci sa svojim različitim životima. Žrtvovati jednog od njih za nekog drugog, znači žrtvovati njih za nekog drugog. Ništa više.“ Ustanovili smo da ne možemo da cenimo tvoje interese kao dobre, a moje kao loše, i da na osnovu toga presuđujemo koji interes mora biti zaštićen. Ali zar ne postoji međusobni odnos interesa pomoću kog se može utvrditi koji od 2 interesa u konkretnom slučaju ima primat? Rekli smo da svako od nas uređuje svoj sistem vrednosti, što znači, ono što je meni najbitnije, tebi može biti sporedno, ono što je tebi bitno, ja o tome možda ni ne razmišljam. Ovde ujedno leži suštinski izvor kapitalističkog pothranjivanja konkurencije i opstajanja zahvaljujući istoj. Konkurencija uspeva da zadire i u „najnebitnije“ sfere ljudskog života i život u današnjem društvu postaje istovremeno trčanje više različitih trka. Pitanje nije da li su vaše trke vredne trčanja, jer da nisu – ne biste ih ni trčali. Pitanje je: da li postoje stvari za koje ne bi trebalo da se trči, da li postoje trke kojima bar većina nas ne bi trebalo da se zamara?
Podaci o odnosu između bogatih i siromašnih govore da je tokom prethodnih par godina 82% svetskog bogatstva odlazilo u ruke 1% najbogatijih ljudi na svetu. S druge strane, 3,8 milijardi svetskog stanovništva nije imalo ništa.
Čist laissez-faire napušten je kad je shvaćena njegova surovost, međutim, činjenica je da je on osnov sistema u kom živimo i kao takav ne može biti iskorenjen. On vam govori da 3,8 milijardi ljudi na svetu zaslužuje da nema ništa, a da 1% zaslužuje da ima skoro sve. On vam govori da 1% poseduje poseban majndset koji deli uspešne od neuspešnih. Majndset 3,8 milijardi ljudi je usmeren na to da sebi danas obezbede obrok.
Protagonisti ovakvog shvatanja će vam često naglašavati da je „siromaštvo stanje duha“, da su „siromašni ljudi lenji“ ili da „prave pogrešne izbore u životu“. Najmoćniji u Americi smatraju da ljudima ne treba da bude obezbeđeno zdravstveno osiguranje, već da ljudi treba da „biraju da se zdravstveno osiguraju, a ne da svoj novac ulažu u Iphone“. Nameće se stav da je sve stvar izbora, zanemarujući npr. činjenicu da je danas prosečnom Amerikancu bez posla, potrebniji mobilni telefon nego zdravstveno osiguranje, jer je to jedan od osnovnih načina da dođe do zaposlenja.
Dva aspekta poslovanja o kojima kompanije vode računa su ponuda i tražnja. Ukoliko je neophodno povećanje tražnje – tu je marketing. Šta se dešava ukoliko je neophodno povećanje ponude? Poslodavac može ili da poveća broj radnika, ili da poveća broj radnih sati (što znači povećanje plata zaposlenih) ili da poveća produktivnost. Naravno, odlučuje se za treću opciju. Iza i ispred nas je era neumornog truda da se produktivnost radne snage poveća. Najbolji pokazatelj toga je nova filozofija življenja koju su narodne mase širokogrudo prihvatile – pozitivna psihologija. Svi, na sve strane, danas vam govore: samo budi vredan, radi naporno, nemoj da odustaješ od svojih snova i postaćeš uspešan. Upravo jedna od najrasprostranjenijih predrasuda jeste da siromašni ljudi ne rade dovoljno. Kako onda objasniti podatak da je od 1973. produktivnost u Americi porasla za 77%, a da je paralelno sa njom minimalna zarada porasla za samo 12%? Prosečna minimalna satnica u SAD je 7.25 dolara. Da su se minimalne zarade kretale u skladu sa porastom produktivnosti, one bi danas iznosile 20 dolara po satu. Ne radi se o tome da siromašni ljudi ne rade ili ne rade dovoljno. Oni svoje poslove, ako ih imaju, rade kako treba, samo što za njih nisu plaćeni dovoljno da bi mogli da prežive.
Međuklasna mobilnost bila je jedna od glavnih postavki kapitalizma. Smatralo se da je zapravo kretanje i premeštanje iz jedne društvene klase u drugu pokazatelj pravičnog sistema, koji omogućava pojedincima da napreduju čak i ukoliko su se rodili siromašni. Stanje društvene pokretljivosti danas nam govori da ljudi retko za života uspeju da napuste svoju socijalnu klasu. Ako ste, na primer, pripadnik srednje klase, imate 3 puta veće šanse da dobijete posao u okviru iste, u odnosu na pripadnike neposredno niže klase.
Određeni proizvodi su dostupni isključivo višoj klasi. Pod tim se ne misli na marke odeće ili telefona, već na proizvode koji su od krucijalnog značaja za život ljudi, kao na primer lekovi. Pričamo o proizvodima čija prvenstvena svrha nije (ili ne bi trebalo da bude) stvaranje profita. Ovo su proizvodi koji treba da spasavaju ljudske živote, pritom tu i ne moraju da se ubrajaju lekovi i preparati za specifične i retke bolesti, već za široko rasprostranjene, kako među bogatima, tako i među siromašnima. Nedostupnost lekova za lečenje ovakvih vrsta bolesti određenom delu stanovništva jasno se šalje poruka: vaši životi ne vrede dovoljno. Ovim se dovodi u pitanje i faktička mogućnost ostvarivanja nekih osnovnih ljudskih prava, poput prava na zdravlje.
Dolazimo i do možda ekstremnog, ali svakako shvatanja vrednog razmatranja – socijalna jednakost sigurno ne postoji, ali da li uopšte postoji zakonska? Gotovo nijedno pravo koje vam garantuju ustavi, zakoni, povelje, deklaracije – faktički nemate. Za njihovo ostvarivanje (nekad) ili za njihovu zaštitu (gotovo uvek) vam je potreban novac, a da ne spominjem koliku lagodnost u pogledu kršenja zakonskih normi uživaju građani koji mogu da priušte plaćanje novčanih kazni.
Bogati su davnih dana skupili hrabrost da budu bogati. Siromašnima se zamera da nemaju hrabrosti da preuzmu rizik koji je potreban da postanu bogatiji i održavaju se čitavi seminari, treninzi, edukacije da biste ih tome naučili. Ali, koliko je tačno vremena i koučinga potrebno da najimućniji ljudi ovog društva konačno skupe hrabrost da budu bar malo siromašniji?
Autorka: Dunja Grubor