Sjedinjene Američke države, 1718 – žene ostaju kod kuće i brinu o deci, muškarci privređuju i izdržavaju porodicu. A onda, tek tako, jedna mala provincija Pensilvanija, donosi zakon kojim se udatim ženama priznaje pravo da, u odustvu muža, upravljaju porodičnom imovinom. Tržište ne može da čeka, novac mora da nastavi da teče, a da bi promet bio veći, moramo da imamo više subjekata koji će preduzimati privredne akte. Zato se neukoj ženi, koja je sve do tada samo pevušila pesme za laku noć, daje jedno ovakvo ovlašćenje, iako će tek vek kasnije dobiti pravo da zaokružuje broj na glasačkom listiću. Osamdeset godina kasnije, pojavljuju se neke od prvih ženskih aktivistkinja (Suzan B. Entoni, Lusi Stoun); stav žena se do kraja 18. veka drastično menja, i tako počinje borba za ženska prava.
Feminizam je u početku bio tesno vezan za osnovna politička, ekonomska i radna prava, da bi se sredinom 20. veka proširio na sferu svakodnevnog života i sveukupni položaj žene. Feministkinje uočavaju i druge vrste granica koje se postavljaju ženama isključivo i samo zbog njihovog pola, a koje im onemogućavaju da život organizuju u skladu sa sopstvenim željama i afinitetima. Feminizam, u tom smislu, u stavovima sledi liberalizam: svaki pojedinac je odvojen od drugog pojedinca i ima pravo na svoj sistem vrednosti i prostor (slobodu) da živi poštujući svoja pravila.
Šta su to ženski, a šta muški poslovi? Zašto se od žene očekuje da detetu nacrta rad iz likovnog, a od muškarca da sastavi komodu? Ova pitanja su po svom kvalitetu možda banalna, ali njihov kvantitet jeste zapravo ono što ih čini vrednim razmatranja – njihov kvantitet im omogućava da utiču na zadovoljstvo individue jednim običnim danom u svom sasvim običnom životu. Feminizam, stoga, ne predstavlja samo pomoć ženama u preispitivanju stereotipa koji su im nametnuti, već i poziv muškarcima da učine to isto. Uloga muškarca u društvu je, takođe, do sitnih detalja determinisana – on treba da bude zaštitnički nastrojen, siguran, stabilan, snažan. Ako pogledate filmove kao što su The Mask You Live In i The Red Pill shvatićete da svu tu silnu moć, koju muškarci drže u rukama već milenijumima, mnogi od njih nisu ni tražili, već je njena takva preraspodela bila samo nuspojava patrijarhata. Mnogi muškarci ne znaju šta s njom da rade, pa urade ono što se od njih očekuje; mnogi od njih je ne odbiju kad im se nudi, jer se tako očekuje; mnogi od njih se bore za nju samo zato što misle da tako treba.
Jedan od novijih termina, koji se uglavnom spominje u feminističkoj teoriji, jeste toksična muškost. Muževnost ima svoj čvrsto određen tradicionalni model, i ukoliko muška osoba iskače iz tog modela – smatraće se da je manje muževna. Ovo predstavlja veliki pritisak za sve muškarce, a pogotovo one koji po svojoj prirodi ne poseduju osobine koje se u patrijarhalnom smislu smatraju muževnim. Stoga oni neretko teže „glumljenju“ ovih osobina kako bi se uklopili u model. Ovaj pojam objašnjava razne pojave široko rasprostranjene u modernom društvu. Na primer, činjenica da tinejdžeri i dalje više konzumiraju alkohol nego tinejdžerke, može proizilaziti i iz toga što se od muškarca očekuje da pokazuje osećanja u mnogo manjoj meri od žene, da uvek bude hladniji i pribraniji. Smatra se da mladi momci teže pijanom stanju zato što je jedino u takvom stanju opravdano grliti i ljubiti svoje prijatelje (pogotovo muške).
Dve najdestruktivnije reči koje svaki dečko čuje bar jednom u životu jesu svakako „Budi muško“. Šta znači biti muško? Mnogi teoretičari ženskih i muških prava danas se bore, ne za ukidanje ovog pojma, već za njegovu neutralizaciju - svaki muškarac ima pravo da sam odredi šta za njega znači biti muško. Patrijarhalni sistem je muškarcu možda dao vlast nad ženom, ali verujte mi, i dalje mu nije dao vlast nad samim sobom (što, naravno, ne opravdava žensku potlačenost). Kao posledica toga, naše braće, partneri, očevi, drugovi – danas sebi oduzimaju život mnogo češće nego mi, iako smo više depresivne. Dečaci u Americi, koji su intervjuisani na ovu temu, isticali su, između ostalog: „Danas je mnogo lakše biti devojčica. Kada si devojčica, a ponašaš se kao dečak, niko te ne osuđuje, često misle i da si kul. Ali kad si muško, a ponašaš se kao devojčica, to se već ne toleriše“.
Muškarcima u Severnoj Americi danas se izriču kazne u 63% dužem vremenskom trajanju u odnosu na one koje se izriču ženama za isti zločin. Sproveden je i eksperiment u kom su momak i devojka glumili svađu na ulici da bi videli kako će prolaznici da reaguju na nasilje. U prvoj situaciji, kad je momak vršio nasilje nad devojkom, reakcije nisu izostajale, ali kad su uloge zamenjene, prolaznici ne samo da nisu ozbiljno shvatali situaciju, već su se i smejali. Devojka je momku upućivala potpuno iste vrste uvreda i udaraca kao i on njoj. Treba imati u vidu da žene možda nemaju uvek prirodne predispozicije da muškarce zlostavljaju fizički (i seksualno), ali i dalje to mogu da čine psihički, što neretko i rade. Smatram da jedno od objašnjenja za to što se muškarci ne bune povodom ovakvih stvari, u istoj meri i na isti način kao i žene, takođe leži u patrijarhalnom vaspitanju – muškarci su naučeni da moraju da hendluju stvari, bez kukanja, plakanja, žaljenja, bez mnogo drame.
Sve je to, tradicionalno, bilo rezervisano za žene („crying like a pussy“, „plačeš kao p***a“). Nas, devojke, danas uče da: ne treba da budemo previše nežne, a ni previše grube; da ne treba previše da vičemo, ali ni da ćutimo; da ne treba mnogo da se šminkamo, ali nikako da se ne šminkamo uopšte. Došlo je vreme kada ženi više nije cilj samo da bude lepa, ne. Ona mora da bude malo i inteligentna, malo i dobra, malo i bezobrazna, malo da zarađuje, malo da rađa, malo, malo, svega pomalo, kao švedski sto, da svako može da se posluži. Mlade devojke danas misle da moraju da budu sve da bi bile ispunjene, jer društvo 21. veka, koliko god bilo slobodno, i dalje je samo društvo.
Može se primetiti da je zbog svega ovoga potreba proširivanja definicije nasilja izvesna i neizbežna, ili kako kaže Sandra Silađev - Nasilje nije samo šamar. Nasilje je i pitanje „kad ćeš da se udaješ i rađaš decu?“. Nasilje je kada ti kažu: „budi mila i tiha, pa žena si“. Nasilje je i kada ti kažu: „budi svemoguća i jaka, pa žensko si“. Feminizam je trebalo da bude sloboda, a ne samo proširivanje tamnice; feminizam je trebalo da donese opcije, a ne novi spisak kriterijuma koje treba da ispunjavamo; feminizam se zakleo da nam neće davati instrukcije.
Stoga, četvrti talas ovog pokreta, započet 2010. godine, više predstavlja njegovu krizu. Zbog interneta, pojam feminizma svakodnevno milijarde ljudi „uzima u usta“, menjajući njegov izvorni smisao. Znamo da se danas na liderskim pozicijama u kompanijama u svega 5% slučajeva nalaze žene. Zanimljivo je i da žene teško opstaju na pozicijama menadžera, i to ne prvenstveno zbog rađanja, već zato što ih ljudi karakterišu kao „previše drčne, zastrašujuće i agresivne“. Prema istraživanjima, žena tokom pregovora ima 30% više šansi da dobije ovakav fidbek od klijenta nego muškarac u potpuno istoj situaciji. Sve ovo svedoči da društvo ne samo da još uvek vidi žene kao slabije, nežnije i ranjivije, nego ne želi da prihvati one koje to nisu.
Sem toga, apsurdno je očekivati da sve žene dođu do jednakih zaključaka o svom statusu i da se sve bore za željene ciljeve na isti način. Na primer, mlade muslimanke se namerno odlučuju na nošenje tradicionalnog čadora kako bi se suprostavile zapadnjačkom stereotipiziranju. Postoje feministkinje u Evropi i Americi koje se zalažu za zabranu obrezivanja žena zbog štete koju ono nanosi njihovom zdravlju i seksualnosti. Uloga zapadnjačkih sudionika u raspravama kao što je ova je da saslušaju i uspostave dijalog sa ženama koje su zahvaćene tim problemom, a ne da nameću svoje moralne standarde.
Za sve vas koje zanima istorija feminizma, napravljen je odličan film – She Is Beautiful When She Is Angry. A mene zanima samo jedno: zašto nisam lepa kada nisam besna?