U potrazi za svojim „malim mestom pod zvezdama“, često smo u stanju da radimo i ono što ne želimo i ono što nam ne prija. Previše puta smo čuli da je to „put do uspeha“ – per aspera ad astra, odnosno preko trnja do zvezda. No, da li moramo da krećemo na taj put sa predubeđenjem da će trnja biti i da je ono sastavni deo rasta i našeg puta zvanog karijera?
Potraga za stručnom praksom jedan je od najzanimljivijih, ali i najiscrpnijih poslova za mlade. Pošaljemo hiljadu imejlova, prijava, ideja, biografija; uložimo vreme, trud i nadu u to naše potencijalno „radno iskustvo“. Nažalost, druga strana svega toga i nije toliko ružičasta: ili ne dobijemo ni jedan odgovor ili se to iskustvo pretvori u ne baš toliko lepu uspomenu. Sve to dovodi do pada motivacije i želje za znanjem, napredovanjem, ali i urušava našu ideju o samoj praksi. Mali je procenat kvalitetnih stručnih praksi, koje će služiti mladima kao ogromno iskustvo u oblasti kojom žele da se bave, ali i kao odskočna daska za dalju karijeru. One podrazumevaju određeno vreme koje će poslodavac uložiti u građenje i lični napredak praktikanta, odnosno kvalitetan mentorski program, sertifikat i, naravno, ugovor!
Još nakon završene druge godine fakulteta, imala sam neopisivu želju da se oprobam kao praktikant u određenoj kompaniji ili nevladinoj organizaciji. Do tada, moje jedino „radno“ iskustvo bilo je „volonterske prirode“ – to jest, bila sam članica raznih studentskih i omladinskih organizacija i udruženja. To iskustvo je sjajno ukoliko želiš da saznaš šta ti prija da radiš, da razviješ svoja interesovanja, kontakte i veštine, ali se često dešavalo da nisam nailazila na mentorsku podršku. Sloboda i kreativnost su uvek bile u fokusu i zbog toga je svo volontersko angažovanje poželjno za mlade. No, u jednom momentu u životu, kada već znaš šta je to u čemu si dobar/ra i kada ti je jasno da ti je potrebna pomoć da se dodatno usavršiš, počinješ da se interesuješ za oblast praksi.
Krajem ovog leta sam bila najupornija u tom procesu i najviše sam želje imala da se oprobam u ulozi praktikantkinje. Nakon milijardu poslatih imejlova i aplikacija, svoju praksu sam započela u avgustu mesecu, kao praktikantkinja na projektima iz oblasti Omladinske politike u Beogradskoj otvorenoj školi.
Očekivanja svakog praktikanta koji se po prvi put nađe u toj ulozi su zaista velika. Moram da priznam da su mi očekivanja, želje i ambicije letele po glavi, no da sam se poprilično trudila da budem prizemna i realna (koliko god da je to bilo moguće). No, ni tada nisam bila svesna koliko sam sreće imala, kako sa praktikantskim mestom i oblašću, tako i sa izborom poslodavca, odnosno u ovom slučaju „praksodavca“. Određena vrsta mentorske podrške i rada sa mentorkom doprinela je mom ličnom i profesionalnom razvoju i pomogla mi je da gledam na svet iz drugačije perspektive. Rad u timu mi se nije činio stran niti strašan, budući da su svi zaposleni znali da prepoznaju i uvaže moje zalaganje, trud i ideje. Velika podrška na koju sam naišla na praksi u BOŠ-u sigurno će mi značiti mnogo za dalji razvoj, radno iskustvo i mnoge druge veštine.
Pozitivno iskustvo sa prakse nije toliko često.
Upravo zbog toga, najvažniji saveti jesu da pažljivo birate „praksodavca“, da budete iskreni prema sebi kada su u pitanju vaša interesovanja i da budete uporni, jer ćete tada sigurno pronaći svoje „malo mesto pod zvezdama“.
Ukoliko ti je dosta praksi na kojima ne stičeš adekvatno znanje i iskustvo, kuvaš kafu i obavljaš slična generična zaduženja pomozi nam da jasno uputimo jednoglasnu poruku praksodavcima da želimo #KvalitetnePrakse za sve!
Pridruži nam se da zajedno po drugi put, obeležimo Međunarodni dan praktikanata! Ovaj put je to kroz umetnički performans i protestnu šetnju na Platou kod Filozofskog fakulteta u petak 9. novembra, kako bi se javnosti skrenula pažnja na činjenice da su mladi na praksama neplaćeni, da ne dobijaju relevantno iskustvo i mogućnost za potencijalno zaposlenje, niti bilo kakvu mentorsku podršku. Više informacija možeš pronaći na OVOM linku.
Autorka: Milana Veljko