fotografija preuzeta sa Tvitera (@maltesecreative)
Na Sotheby aukciji, održanoj 5. oktobra, slika poznatog britanskog umetnika Banksya se samounštila svega par trenutaka nakon što je prodata za 1,4 miliona dolara.
Reč je o popularnoj slici „Girl with a Balloon“, koja je nastala 2006. godine kao replika poznatog grafita koji se prvi put pojavio na ulicama Londona 2002. Ovo je prvi put u istoriji da je neko umetničko delo uništeno na aukciji, a Banksy je odmah sutradan na Instagramu uputio objašnjenje. Naveo je da je pre nekoliko godina u sliku ugradio sistem koji će je „iseckati“ ako ikad bude bila prodata na nekoj aukciji. Umetnik je tom prilikom citirao Pikasa: „potreba da se uništi je takođe kreativna potreba“.
Ironija cele priče jeste što se intervencijom vrednost dela samo još više povećala, o čemu svedoči i činjenica da je kupac ipak ostao pri svojoj prvobitnoj odluci, izjavivši: „prvo sam bila šokirana, a onda sam shvatila da će kod mene završiti jedan mali deo umetnosti koji je upravo otišao u istoriju“. Novo delo, koje je samodestrukcijom nastalo, dobilo je ime „Love Is in the Bin“ ili „Ljubav je u kanti“.
Čini se da je Banksy ovim potezom doprineo učvršćivanju svog i ovako jakog brenda, izgrađenog na samoj činjenici da je njegov identitet i dalje nepoznat. Napravio je veliki, veliki potez za svoj džep i svoju industriju, ali i za neke druge. Mc Donalds, Ikea i Lidl samo su neke od kompanija koje su iskreirale svoje verzije Banksy-ieve samodestrukcije.
Kažem: napravio je veliki potez za industriju umetnosti. Gde se završava brend, a gde počinje ličnost?
Kroz istoriju, uvek smo na umetnike gledali kao na ljude koji se poistovećuju sa onim što čine. Oni su uglavnom bili ti koji su sebe striktno, nesebično i tvrdoglavo unosili u svoja dela; oni su uglavnom verovali u ono što rade. Oni su uglavnom bili iskreni. Čak i kad imate jednu Džuliju Roberts koja izjavom „ja nisam neobična osoba, ja se samo bavim neobičnim poslom“ poručuje da je njen rad samo jedan od načina da se zaradi za život i ništa više od toga, i dalje imate iskrenu osobu.
Danas, umetnici, kao i svi drugi članovi ovog društva, uživaju pravo na neiskrenost. Ili pravo na marketing. Daleko od toga da mislim da između marketinga i neiskrenosti stoji znak jednakosti, ali marketing je tu da se nešto stavi u prvi plan, a nešto sakrije, što svakako nije iskrenost, zar ne?
Neiskrenost nije smrtni greh, iskrenost nije najviši ideal, totalno se slažem, ostavimo tradicionalni moralni šmek po strani. Neiskrenost sa stilom može biti kul, iskrenost bez stila je često bezveze. Ništa nije trulo u tome da nam se sviđa imidž, jer koliko puta vam se svidi lik u filmu koji znate da nije stvaran? Glumom nastaju neke neverovatne stvari, neke neverovatne priče, koje nikad ne bi nastale da su se glumci ponašali iskreno, zar ne? Na kraju krajeva, gluma, neiskrenost i marketing opet nisu isti pojmovi.
Kažem: napravio je veliki potez za industriju umetnosti. Gde se završava industrija, a gde počinje umetnost? Probudite me kad počne.
Da li je Banksy još jedna maska u koju ljudi samo upiru prstom? Da li delo ovog autora zaista vredi 1.4 miliona dolara ili samo vrlo vešto kontroliše reflektore na pozornici?
Sposobnost da smisliš novu ličnost ili ideal koji je drugačiji od tebe, da njime privučeš pažnju na ono što ti stvaraš, i sposobnost da tu priču održavaš kao konstantu, svaki dan iznova i iznova, jeste svakako nešto vredno divljenja. Ali, da li na tren, samo na tren, pomislite kako bi bilo kul da je slika uništena do kraja? I ja isto.
Autorka: Dunja Grubor