Western je žanr koji je bio, između ostalog, karakterističan za strip i film, mada su nekada bili popularni i „laki“ romani koji su se prodavali na trafikama, a čiju su fabulu, neretko, osmišljavali članovi redakcije pod pseudonimom. Priče junaka tih romana bile su sa prepričavane na školskim časovima, a naročito su ih obožavale generacije rođene između četrdesetih i šesdesetih godina prošlog veka.
Zašto li su ovom žanru bile privržene tolike generacije? Možda zbog sjajne muzike maestra Enia Morikonea ili zbog velikih glumačkih imena čije su role bile za svaku pohvalu (imena poput Klinta Istvuda, Li Van Klifa, Roberta Duvala, Stiv MekKvina, Gerija Kupera...) ili je to bilo zbog specifičnosti žanra?
Ono što izdvaja narativ westerna od narativa ostalih žanrova su tadašnje okolnosti divljeg zapada. To je vreme kada država nije bila centralizovana, niti teritorijalno, niti pravno, a vladajući tek što su osvajali i otkrivali nove nadležnosti. Ovakvo stanje stvari odgovaralo je bandama, jakim i snažnim ličnostima koje su se međusobno nadmudrivale i okušavale svoju sreću, brzinu i preciznost u dvobojima. Takvi su, hladnokrvno, nemilosrdno i bezizražajnih lica, ubijali, često uz neke šmekersko – lakonske dosetke, od kakvih su tinejdžeri „pišali u gaće“.
Shvatanje smrti u westernima, je takoreći prikazano vrlo lako i tom činu nije pridavan gotovo nikakav značaj, posebno ne onaj duhovan ili mističan. A kako i bi, civilizacija se stvara, treba podneti žrtve, a svuda okolo je jednolični pesak i nema mesta za bilo šta drugo do samo i jedino čiste surovosti i nemilosrdnosti (znaćeš ako znaš pesmu Šejn od Haustora).
Čini se da su sve priče koje su se dešavale na divljem zapadu več odavno ispričane, ili je možda pravo pitanje da li se divlji zapad nalazi samo u Americi? Da li slični narativi, tipični tadašnjem okruženju i vremenu, danas mogu biti aktuelni?
Doduše, bilo je i dobrih „westerna“ i u prethodnih dvadesetak godina. Međutim, oni samo nežno i stidljivo koketiraju sa ovim žanrom. Među naslovima koji su se proslavili poznati su „Planina Broukbek“, sa LGBT tematikom, zatim nekoliko rimejkova i parodija Kventina Tarantina, pa „Biće krvi“, „Nema zemlje za starce“, ali i „Svi ti lepi konji“, od istog autora, nesuđenog dobitnika Nobelove nagrade za književnost, brutalnog Kormaka Makartnija. I to je otprilike sve.
Danas, barjak kada je ovaj tip priče u pitanju drži Netflixov hit – Westworld, koji je, ne lezi vraže, takođe rimejk filma iz ’73. Ova serija ispituje granice humanog (iz nikad bolje role nemilosrdnog Eda Harisa i visprenog Entonija Hopkinsa), otkrivajući odnos između robotizovanih ljudi i humanizovanih robota. Ideja ovog rimejka, vešto je i zanatski dobro proširena na aktuelnu temu zabave ili rijalitija savremenog čoveka, a sve to uz kombinaciju veštačke inteligencije.
Pun pogodak kada govorimo o ovom žanru je istoimeni nemački film „Western“, koji se na perfidan način poigrava sa specifičnim elementima. Glavni junak ima belog konja, privlačan je ženama, dođoš je u malom bugarskom selu u kom je unajmljen kao radnik izvesne nemačke firme. Ovaj film, kao jedno više unutrašnje, a manje spoljašnje proputovanje glavnog junaka, može se posmatrati i kao traženje svog sveta, u kojem, na kraju se ispostavlja, naš junak neće naći svoje mesto.
I na našoj pomalo i siromašnoj knjižarskoj sceni skoro se pojavio zanimljiv naslov bugarskog autora Milena Ruskova – „Uzvišenje“. Baš poput starog američkog zapada, tako je izledao i Balkan, bogat predelima koji pogoduju jahanju, jurnjavi i pljačkama. Tako se i poneki Džon Vejn prikradao Turcima krajem XIX veka (baš kao i Amerikanci Indijancima), i dogovovarao saradnju sa svojim istomišljenicima iz Srbije, Rumunije, Makedonije. Naravno ovaj roman pun je dogodovština, dobrih likova, i smešnih konja, sa sve suvislim i ponekad provokatorskim humorom. Pratimo i osnivanje raznih organizacija, vojnih i paravojnih, ali i grupica koje samostalno opstaju i ubijaju manje grupice Turaka janjičara. Ovaj roman je vrlo lako uporediv sa Hemingvejevim delom „Za kim zvona zvone“, čak bi se usudio reći da je „Uzvišenje“ nadvisilo avanture iz španskog građanskog rata.
Western je žanr koji ponovo nadolazi. „Braća Sisters“ je roman belgijskog autora Patrika de Vita. Braća, od kojih je jedan pravi bully, a drugi dobar (Džon Rajli), međutim prinuđen da čuva svog brata, nepromišljenog nasilnika Čarlija (Žoakim Feniks). Film urađen po motivima ove knjige možeš da pogledaš već od septembra ove godine. Iskreno, ništa se bolje nije moglo dogoditi Holivudu. Tu su kvarni zubi, bolesni konji, zlatna groznica Kalifornije, žene, spaljeni gradovi i mnogo zanimljivih likova i spinovanja čitalaca/gledalaca.
Čini se da Western polako vraća na staze stare slave. Sloboda je uvek u modi.
Fotografija je preuzeta odavde.
Autor: Bogdan Panajotovski