Svet nije više ono što je nekada bio. U svakom smislu te rešenice.
Osim fizičkih rupa koje čovečanstvo bezobzirno cepa po našoj planeti i njenoj atmosferi, međuljudski odnosi trpe podjednaku štetu. Poštenje se sve česće smatra manom, a moral je pojam koji biva sve jače guran nazad ka drevnim grčkim filozofima koji su se toliko potrudili da ga rasprostrane kroz ceo svet. Samim tim, naša potreba za bezbednošću, odnosno zaštitom od onih koji žele da nam naude, bilo to fizički ili finansijski, raste iz dana u dan. Ali mi vise ne živimo u vremenu gde je moguće staviti naoružanog stražara ispred vrata sefa ili arhive sa podacima i spavati mirno.
Napredak tehnologije je sa sobom doneo strmoglav porast u veličinama i profitima kompanija, ali ta ista tehnologija predstavlja mač sa dve ostrice. Sa razvitkom iste dolazi i razvitak tehnologije koja je u mogućnosti da prodre kroz zaštitne programe, te virtuelne bedeme koji su do skoro delovali neprobojno, često uz podrsku državnih institucija koje su već uveliko upletene u bitku za moć i uticaj sa multinacionalnim korporacijama koje već decenijama uživaju podjednak, često i veći, uticaj nego državne uprave. Sa ovom intruzijom u prljavi veš kompanija, potreba za korporativnom bezbednošću eksponencijalno raste.
Naime, firme koje se bave korporativnom bezbednošću, odnosno obrazovanju o korporativnoj bezbednosti, imaju taj Sizifovski zadatak da sve one koji su deo izvršnog menadžmenta, kao i članove pravnih službi kompanija, da ne izostavimo i same službe zadužene za zaštitu podataka i opšte bezbednosti kompanije, edukuju o zaštiti korporativnih sredstava kako bi korporacije neometano mogle da prave profit. Glavni problem sa kojim se firme koje se bave korporativnom bezbednošću susreću u 21. veku jeste kako obezbediti sve mobilniju radnu snagu.
Naime, striktnih, od 9 do 5, radnih mesta je sve manje i manje, što podrazumeva da zaposleni često rade sa različitih lokacija i različitih uređaja, koji su često potpuno van vlasništva i kontrola njihovih kompanija, odnosno bezbednosnih službi koje su zadužene za protekciju takozvanih korporativnih tajni kompanije, sto stvara novu problematiku u vidu nalaženja ravnoteže između pristupa koji će zaposleni uživati kako bi mogli neometano da obavljaju svoj posao i adekvatnog nivoa bezbednosti kako bi krađa poverljivih informacija ili hakerska intruzija bila sprečena.
Ključna problematika je raznovrsnost uređaja koji zaposleni koriste, odnosno rasprostranjenost lokacija sa kojih oni pristupaju korporativnim informacijama, koja otežava stvaranje univerzalnih bezbednosnih sistema za sveobuhvatnu zaštitu zaposlenih i kompanije. Ne može se zanemariti ni činjenica da i oni koji traže slabosti da napadnu vide ovu povećanu mobilnost vrednu eksploatacije, gledajući da je, po informacijama iz ankete NetEnrich-a, cak 45% učesnika iskusilo napade neke vrste zbog mobilnog malware-a u 2017. godini.
Zaključno sa tim, ostavljam te sa dva pitanja:
Koliko su kompanije spremne da rizikuju radi povećane efikasnosti, i da li su rezultati vredni rizika?
Autor: Marko Bataković