Koliko puta si nešto uradio/la na komplikovaniji, teži način iako si znao/la da to može i mnooogo lakše?
To nije do tebe. Zaista većina nas ima tendenciju da se ponaša na veoma sličan način. Pristrasnost prema kompleksnosti jeste logička greška, prečica koju koristimo u razmišljanju, koja te dovodi do nepotrebne naklonosti prema složenim odgovorima. I ova mana nas ljudi utiče na to da, kada treba da rešiš problem, možeš ignorisati jednostavna rešenja zbog razmišljanja – to nikad neće upaliti.
Da bi razumeo/la pristrasnost prema kompleksnosti, moraš uzeti u obzir veoma važne stvari koje na nju mnogo utiču: složenost, jednostavnost i haos. Složenost jeste situacija koja se sastoji iz mnogo delova, kada je istu teško razumeti ili pronaći odgovor. Sa druge strane, jednostavnost je nešto što je lako razumeti ili uraditi, nešto što nema mnogo povezanih delova. Haos može biti predstavljen kao stanje potpune konfuzije bez reda.
Ljudi složenost često mešaju sa kvalitetom. Kompanije to koriste ugrađivanjem konfuznog jezika ili beznačajnih detalja u pakovanje proizvoda. Možemo na reklamama da čujemo za veliki broj proizvoda sa nekim nesvakidašnjim sastojcima. Ovakvi sastojci često znače veoma malo, ali ih vidimo i zamišljamo kao da oni označavaju proizvod koji je superiorniji u odnosu na alternative.
Sa druge strane, postoji i pojava kompleksnosti onda kada postoji samo haos. Najčešća ispoljavanja toga su teorije zavere, sujeverje i logičke greške. Kada zamislimo da je nešto haotično zapravo kompleksno, mi ga vidimo kao da ima red i da je predvidljivo više nego što je opravdano. Tu zapravo nema nikakve uređenosti, a predviđanje je u najboljem slučaju teško.
Prednost koju mi dajemo složenosti je zanimljiva, jer se većina kognitivnih prečica javlja kako bi sačuvala mentalnu energiju. Kada se odlučujemo za složenije opcije to radimo da bismo nešto bolje razumeli, ali na taj način što ga ukomplikujemo i sebi otežamo. U situacijama kada treba da se suočimo sa okolnostima ili od istih pobegnemo, biranje komplikovanijeg scenarija jeste bežanje od rešenja. Naš um je gladan za stimulacijom, pa makar mi sami otežavali, zato smo i zavisni od bilo koje tehnologije koja će nam pružiti više informacija, na brži način.
Najviši nivo pronalaska i pridodavanja kompleksnosti jeste njeno pronalaženje u haosu, a to su teorije zavere. Ne želimo da priznamo da je svet entropičan i ne možemo da se pomirimo sa tim da se neke stvari dešavaju potpuno slučajno. Ideja da skrivene sile kontrolišu naše živote nam je privlačna i izgleda racionalno. Možemo se složiti da su takve priče uvek daleko složenije od stvarnosti.
Microsoft je sjajan primer jedne kompanije koja je upala u zamku složenosti sa jednom od verzija svog operativnog sistema, Windows Vista-om, iz koje se izvukla svojom Windows 7 verzijom. Postoji 15 načina za isključivanje uređaja koji podržava ovaj operativni sistem. Možda postoji dobar razlog za svaki od njih, ali ne postoji dobar razlog da svi oni treba da postoje. I pored ovoga, postojale su mnoge druge kompleksnosti koje su otežavale upotrebu ovog sistema. Ovaj obrazac povećanja i smanjenja složenosti je čest u svim vrstama industrije.
Ne samo mi kao pojedinci, već se i celokupne firme nalaze u ovim problemima i zamkama. Nekada rešenja i situacije jesu komplikovane, ali se najčešće mogu jednostavno rešiti. Preplavljeni gomilom informacija često ne možemo jasno da vidimo rešenje koje nam je često tu ispred nosa.
Zato, pojednostavi!
Autorka: Ana Ivanov
Fotka je preuzeta odavde.