Intervju za posao, upoznavanje sa devojkom, izlazak na ispit… Sve je ovo javni nastup.
Postoje nauke koje zahtevaju striktnu i strogu pismenost, itekako ih ima, ali uz to svi takvi poslovi o kojima introvertne i povučene osobe sanjaju, ne postoje bez adekvatnog javnog nastupa. Budimo jasni, danas možeš raditi u fabrici, možeš pisati knjige, možeš raditi u rudniku, iz tame stvarati razne stvari, ali da bi došao tu gde želiš biti, morao bi upoznati razne ljude, i sam taj čin upoznavanja, ta famozna dva minuta koja ostaju zapečaćena u nečijem sećanju, potpuno nepromenjena i nezavisna od svega ostalog što sagovorniku možeš prirediti - određuju budućnost.
Kaže se, najsamačkiji posao na svetu je biti pisac. Nekada je Onore de Balzak pisao romane za jednu noć i već su se za nekoliko dana ti komadi igrali po lokalnim pozorištima. Balzaku je to bilo pitanje egzistencije, a i itekako je znao zanat, te mu nije bila potrebna prodaja.
Ovih dana, naučio sam da čak i pisac mora da ima javni nastup. Skribomanija itekako vlada, svim delovima sveta, ne samo kod nas. U takvim slučajevima, pogotovo ako pišeš poeziju, veoma je važno kakav će utisak publika steći. Izdavač će, uglavnom i najčešće, primetiti tvoj nastup među morem prosečnih stihoklepača, i ako si i malo prosečniji od ostalih u komparaciji će prevagnuti imidž, govor tela, ponekad i stidljivost i eto te, korak si bliže ispunjavanju tvog sna – izdavanju knjige, rušenju tabua, ili šta god to drugo moglo da bude.
In medias res – važno je započeti nečim šokantnim, brutalno iskrenim, ali i jednostavnim, nečim što će publici sve vreme odzvanjati u ušima. Kasnije ćeš tu, prvu rečenicu potkrepiti dobrim argumentima, i na kraju završiti duhovitom opaskom, ili zaključiti i u zaključak ubediti sve prisutne. Tačnije, najbolje bi bilo, kada bi taj zaključak bio zajednički, tvoj i ostalih prisutnih, na tebi je samo da ga artikulišeš, da ga izrekneš, a na kraju ćeš dobiti slaganje ostalih u vidu aplauza ili neke druge vrste bodrenja. Takođe, važno je pogledom obuhvatiti sve prisutne, ako ti se čini strašnim da ih gledaš u oči, pogodno je gledati ih u čelo, ili negde u dubinu sale. Takođe, potrudi se da svakom delu publike posvetiš pomalo pažnje.
Najčešće, problem sa iskazivanjem svog mišljenja javnosti je artikulacija. Da bi dobro pisao, valjalo bi i dobrano čitati. Ako dosta toga gledaš, upoznaješ različita gledišta, otkrivaš različite stilove, poglede na svet, mnogo lakše ćeš naći put do svačijeg srca. Na kraju, samo se to računa.
Drugi problem je samopouzdanje. Zasigurno, potrebno je hrabrosti stati pred gomilu (ne)poznatih ljudi i ispričati svoju priču. Sigurnost u sebe i svoje postupke i uverenje da je sve što radiš orginalno ili bar malo bolje od nastupa tvojih suparnika – možeš vrlo lako dostići. Napravi malu listu svih tvojih dosadašnjih dostignuća, recimo poljubio sam Milicu iz IV-2 u petom razredu, dao sam trojku za pobedu na školskom takmičenju, na željenom sam fakultetu… Kada napraviš jednu ovakvu listu, od recimo pedesetak stavki, i kada je pročitaš, shvatićeš da ima toliko toga što si postigao, i samopouzdanje će ponovo biti tu.
Ako ga još uvek ne bude bilo, ili ako stidljivost uvek ispliva na površinu, nema razloga za brigu. Postoji mnogo javnih ličnosti koje se i dan danas, posle mnogobrojnih nastupa, stide kada iskorače na stejdž. Stidljivost može biti simpatična.
Ako se na bilo koji način to vidi (suši se grlo, tresu se ruke i slično) i za to postoji savet, ako ti se osuši grlo, bilo bi dobro ujesti se za jezik kako bi pljuvačne žlezde počele da luče. Tako možeš kupiti sebi vreme, progutati svoju pljuvačku i tako okvasiti grlo. Što se ruku tiče, ako ne znaš šta ćeš sa njima, možeš u njima držati hemijsku olovku, i baratati njome tokom nastupa.
I za kraj malo teorije odnosa sa javnošću. Često se u poslovnim razgovorima koristi reč – komunicirati. Korporativni identitet predstavlja objektivnu posebnost jedne kompanije. Korporativni imidž je subjektivna slika javnosti o kompaniji. Konačno, korporativna komunikacija je proces prevođenja korporativnog identiteta u korporativni imidž.
Šta sve ovo, dođavola znači ? Što bi rekle naše babe, a opštepoznato je da babe znaju najbolje – iz svoje se kože ne može. Budi ono što jesi i nađi najbolji način da to predstaviš javnosti. Ili što bi rekao poznati i najduhovitiji izraelski pisac Etgar Keret laži, ali samo lepo.
Autor: Bogdan Panajatovski