We learn from history that we do not learn from history - Hegel
Ova, 2018. godina proglašena za Evropsku godinu kulturnog nasleđa, u cilju slavljenja različitosti i bogatstva našeg kulturnog nasleđa. Glavni motiv koji stoji iza cele inicijative jeste borba za očuvanje nasleđa i borba protiv aktuelnih izazova sa kojima se kulturno nasleđe susreće poput uticaja globalizacije, digitalizacije, neovlašćene trgovine kulturnim dobrima i tako dalje. Kada kažemo kulturno nasleđe mislimo na sve one sačuvane izvore iz prošlosti koji nam dolaze u najrazličitijim oblicima. Uglavnom stvari koje su deo kulturnog nasleđa, bilo ono materijalno ili nematerijalno, deo su kolektivnog nacionalnog identiteta jednog naroda ili države. Kao takve, u sukobu su sa novonastalim izazovima koje pred nas postavlja 21. vek te one postaju i opšta mesta oko kojih se ukrštaju mnogi konflikti mahom političkog karaktera. Nažalost, pravi primer istog jeste upravo ono što se desilo drevnom gradu Palmiri u Siriji koji se iako pod zaštitom UNESCO-a naposletku našao na vojnom udaru od strane terorista.
Kada tako postavimo stvari, neizbežno je da se zapitamo koja je vrednost zapravo ne samo kulturnog nasleđa koje je big deal već i onih malo većih i manjih životnih stvari i situacija koje predstavljaju skromnu zaostavštinu naše prošlosti, detinjstva, tinejdž doba, mladosti pa naposletku i života? Kada razmišljaš o budućnosti, gde je (tu) mesto prošlosti? Koja je tvoja ideja? Pišući ovo, setila sam se da sam pre par godina zapravo razmišljajući na ovu ili neku srodnu temu zapisala jedan citat. Možda je originalan, možda i ne toliko, ali glasi sledeće: Prošlost je ono čime preduhitrimo sadašnjost, a ucenimo budućnost – heavy, zar ne?
Nekad nas na prošlost mogu asocirati lepe ili ružne uspomene, ali je većina istih imala neku svrhu u našem životu što obično nismo u stanju da sagledamo u pravom svetlu, dok ne prođe određeno vreme. U tom smislu, prošlost je za nas kao jedinku veoma značajna. A koliko je onda značajna za čitavu istoriju i svet kakav je danas? Da primera radi muzički izraz, danas poznatiji kao džez nije doživeo svoj uzlet u jednom od Nju Orleanških zadimljenih pabova, danas ne bismo mogli da o džezu pričamo kao o jednoj od vodećih formi muzičkog izražavanja; isto tako da ne postoji mnoštvo pisanih ili slikanih izvora (Da Vinči) o našoj kako individualnoj kao narodu, tako zajedničkoj kao evropskoj prošlosti naš osećaj za postojanje onakvim kakvim jesmo bi bio siromašniji za jedan deo slagalice.
Prošlost može da utiče na neke stvari i delanja u sadašnjosti, može u mnogo čemu da odredi naše postupke. Mi ne stvaramo svet i ne izgrađujemo svet ni iz čega, mi se uvek koristimo nekim pređašnjim znanjem o nečemu. Samim tim, ako prošlost ume bitno da utiče na sadašnjost, u istoj toj meri u stanju je i da upravlja budućnošću. Ipak smatram da to ne treba shvatiti tako doslovno. To ne znači da su neke stvari u prošlosti same po sebi dobre, ispravne i nepodložne promeni. Naprotiv, promene su dobra stvar no, kao što sam već rekla danas u 21. veku treba uzeti u obzir svu čar dvadesetovekovne istorije koja nas je nečemu naučila, koja nas je usmerila u određenom pravcu, na osnovu koje danas možemo graditi neke druge bolje, naprednije stvari. To ne znači da nam nove mogućnosti koje je sa sobom pre svega donela globalizacija daju za pravo da neke stvari poput knjiga u papirnom izdanju u potpunosti zamenimo super-kul digitalnim knjigama na našim tabletima i telefonima – zauvek i pošto poto.
Mesto prošlosti svakako jeste prošlost, ali ta prošlost je deo nas.
Prošlost kao jedan veliki i značenjski opterećen termin ili kao tvoja, moja, svačija životna prošlost na tom jednom mikro, ali podjednako važnom nivou. Kao bitan deo nas, smatram da je nikada ne treba uzeti zdravo za gotovo ili je potpuno zanemariti ako i kada planiramo svoju bližu ili dalju budućnost. Ipak, prošlost kao takva ne podrazumeva da joj moramo ostati potpuno verni i da samo reprodukujemo već naučeno i stečeno. Prošlost se može iskoristiti na toliko načina, jer te uvek motiviše da pokreneš jedan kreativan i eksperimentalan proces u svom životu u cilju izgradnje sebe kao ličnosti. Ipak, ne zaboravi, bez iskustva koje će sugerisati tvoj sledeći korak, nikad ne bi bio siguran da li je taj korak ispravan izbor za tebe.
Autorka: Jana Staniševski