Beogradski izdavač Portalibris nedavno je svoju kolekciju obogatio najznačajnijim delima srpskog romantizma i realizma, a među novim izdanjima našla se i knjiga dramskih dela pesnika Laze Kostića (1841–1910).
Pažljivo birajući i priređujući stare književne radove koje će predstaviti novim generacijama, uredništvo Portalibrisa potrudilo se da i fizički izgled samih knjiga bude prikladan kvalitetu sadržine. Kad ne bismo znali da su Jakšićeve pesme, Kostićeve drame, Veselinovićeve i Stankovićeve pripovetke u izdanju Portalibrisa štampane 2017. godine, zaista bismo pomislili, bar prema naslovnim stranama, da se radi o nekim starijim izdanjima – toliko je danas retkost naići na izdanja čije korice ne stvaraju utisak nepotrebnog šarenila i neukusa.
Objavljujući drame Laze Kostića, priređivači su se opredelili za tragedije Maksim Crnojević i Pera Segedinac, što je i očekivano, jer ovo jesu najpoznatija, a široj publici i jedina poznata Kostićeva pozorišna dela. Treća Kostićeva drama, tačnije komedija Gordana ili Uskokova ljuba, ostala je u potpunoj senci, pa se danas retko i preštampava, tako da Portalibris nije ni načinio propust što ovo delo nije uvrstio u svoje izdanje.
Tragedije Maksim Crnojević (prvi put objavljena 1866) i Pera Segedinac (1882), u vreme kada su napisane i na pozornici redovno igrane – a bilo je to doba romantizma i često prejakog patriotskog poleta – doživljene su kao dela od nacionalnog značaja, a Kostić je u očima javnosti bezmalo postao Šekspir srpskog pesništva.
I sâm prevodilac Šekspira, Laza Kostić svesno je unosio šekspirovske elemente adaptirajući srpsku istoriju i epiku za teatar, ali je i pored toga stvarao jedan originalan i prepoznatljiv stil. I pesnički talenat, ali i dobro poznavanje antike i renesanse, učinili su da Kostić stvori tragedije čiji zapleti odskaču od književno-istorijskih uzora, a sama radnja, što je i tipično za dela romantizma, u prvi plan ističe ljubavni i nacionalni zanos.
Tako je i „Ženidba Maksima Crnojevića“ poslužila samo kao osnova za tragediju širih razmera, jer dok se u narodnoj epskoj pesmi akcenat baca na tragičnu zamenu svatova i sramotu zbog gubitka lepote, Kostić je to nadogradio ljubavnim zapletom i pažljivom karakterizacijom samih likova. Nije bez značaja opaska da je Kostić, pišući Maksima Crnojevića, bio pod jakim uticajem Romea i Julije, mada bi se pre moglo reći da je naslovni junak tragedije neka vrsta srpskog Hamleta, neodlučnog i nezrelog za prelomne odluke.
Za Peru Segedinca može se reći da je romantičarska preteča Seoba Miloša Crnjanskog, jer ambijent i okolnosti u kojima se radnja dešava identični su: Srbi u austrijskom carstvu ratuju za račun tuđeg vladara nadajući se nacionalnoj slobodi, ali i ličnim povlasticama, što neretko dovodi do unutrašnjih srpsko-srpskih sukoba s tragičnim završetkom. S obzirom na tematiku i s obzirom na to u kakvim je političkim okolnostima Kostić pisao ovu tragediju, jasna je paralela između srpskih graničara u bečkoj službi sredinom XVIII veka sa položajem srpskog naroda u Austrougarskoj krajem XIX veka, ali se pesnik nije ustručavao da na prvom mestu osudi udvorištvo u redovima sopstvenog naroda i da, nasuprot plašljivim izdajnicima, izdvoji herojski lik kapetana Pere Segedinca.
Iako je odavno prošlo vreme kad su Maksim Crnojević i Pera Segedinac bili obavezni deo nacionalnog pozorišnog repertoara, ova su dela ipak nezaobilazna kad se govori o opusu Laze Kostića i podjednako su značajna koliko i pesme Među javom i med snom i Santa Maria della Salute. Sem toga, Kostićeve se tragedije i same mogu uvrstiti u pesnička dela, jer su pisane u desetercu sa cezurom nakon petog sloga, što je takođe jedna od odlika Kostićevog stvaralaštva.
Možda drame Laze Kostića danas ne bi u teatru bile prijemčive savremenoj publici, zbog toga i nisu više toliko izvođene kao u vreme romantičarskog zanosa, ali su ipak našle put do čitalaca novih generacija zahvaljujući književnom mediju, pa nas i Portalibris svojim izdanjem još jednom podseća da Maksim Crnojević krije čuvene stihove koji se, čak i nezavisno od dramskog teksta, mogu sami za sebe smatrati biserom Kostićevog pesništva:
Ej pusto more! Ej pusti vali!
Ponosni boljci, srčani ždrali!
Vi mi svu radost moju preneste,
I opet zato umorni neste.
Koji je od vas blaženi đoga
Što j’ odnô morem dragana moga?
Il’ nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli,
Zato ste besni, konjici beli!
Al’ da vam spustim na pleća gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi ko janjci morem polegli;
Tuga bi moja u more pala,
Al’ bi i mene sobom odzvala.
Autor: Dušan Milijić
Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.