Metodska gluma je glumačka tehnika ili vežba oživljavanja lika. Ukratko, to znači da svoje emocije, gestikulaciju i način razmišljanja „prebacite” u ulogu koju tumačite. Da bi vaš lik, uloga koju tumačite, oživela potrebno je da krenete od najbanalnijih činjenica. Na primer, šta je to što vaš lik doručkuje ujutru? Da li uopšte doručkuje? Koju muziku sluša ili čime se bavi u slobodno vreme? Pre no što počnete sa izgradnjom lika, trebalo bi da razmislite o pet osnovnih pitanja: Ko je moj lik? Šta on/ona radi? Sa kojim ciljem? Gde se nalazi? I kada?
Čovek koji je izgradio taj sistem, zvao se Konstantin Sergejevič Aleksejev, poznatiji kao Stanislavski. On je osnovao Društvo umetnosti i književnosti, ali je takođe bio i jedan od osnivača Moskovskog teatra umetnosti. Zasnovan na realizmu Puškinovih dela počeo je da stvara svoj čuveni „Sistem”. Cela knjiga bazira se na emocionalnoj memoriji i njenoj primeni na sceni. Početkom 1900. godina započeo je svoja istraživanja vodeći se pitanjem „šta ako?”. Aludirajući i usmeravajući glumce da se zapitaju šta ako bi se neka određena situacija ili problem zadesio baš njihovom liku? Stanislavski je bio izričito strog povodom svog sistema, vodio se time da glumac mora da pronađe svrhu svakoj svojoj sceni. Jedan od poznatijih primera ishoda istraživanja je bio i nećak Čehova. On je doživeo nervni slom praktikovanjem i eksperimentisanjem emocionalne memorije.
Još jedna od pristalica sistema Stanislavskog je bio reditelj i osnivač Studija Glume Li Strazberg. Rođen kao Poljak, školovan kao Amerikanac Li se bavio glumom, režijom, ali i držanjem časova glume glumcima i glumicama XX veka. Među njima je bila Merlin Monro, Džejms Din, Pol Njuman, Montgomeri Klif, Dastin Hofman, Al Paćino i mnogi drugi. Modifikovao je sistem Stanislavskog vodeći se frazom šta bi njega kao glumca podstaklo da se ponaša i razmišlja na način na koji to njegov lik radi. Li je odbacio granicu između glumca i lika koji glumac tumači, za koju je Stanislavski smatrao da je važna. Zahtevao je od svojih učenika da se stave u situaciju kroz koju prolazi njihov lik u scenariju. Važio je za oca metodske glume. Jednom prilikom je izjavio da je metodska gluma ono što su glumci činili kada bi dobro glumili.
Ipak, nisu svi oduševljeni ovim metodom glume.
Večno je pitanje gde je tu granica i da li je takav način shvatanja glumačkog posla racionalan. Entoni Hopkins je upravo jedan od njih koji nisu ljubitelji metodske glume. Međutim, sjajno glumačko ostvarenje, zauvek neprežaljeni, Hit Ledžer u ulozi Džokera upravo je praktikovao metodsku glumu. Ledžer se tokom pripremanja za svoju ulogu preselio u hotelsku sobu na šest nedelja vežbajući gestikulaciju, poznat Džokerov smeh i način govora. Za potrebe snimanja filma Američka istorija X, Edvard Norton je dostigao +14kg mišićne mase. Dok je za snimanje filma Borilački klub, sa svojim kolegom Bred Pitom, išao na treninge boksa i učio kako da napravi sapun. Paćino se distancirao od sveta na četiri meseca kada je spremao ulogu Majkla Korleonea, kako bi u potpunosti razumeo svoj lik. Jedan od ekstremnih slučajeva je Ejdrijen Brodi koji je prodao svoj stan i auto, izgubio 14kg i odradio sjajan posao u filmu Pijanista. A kada smo kod gubitka kilograma i ekstremnih slučajeva, nezaobilazan primer je i Kristijan Bejl koji je samoinicijativno odlučio da izgubi 28kg zarad uloge u filmu Mašinista.
Bili pobornik ovog sistema ili ne, morate priznati da su ovi primeri za divljenje i da zaslužuju veliko poštovanje.
Takođe, zanimljiva štiva na ovu temu možete pronaći ovde , kao i ovde.
Autorka: Teodora Janković
Autor fotografije: Skitterphoto