Napadni, agresivni sadržaji nas napadaju sa svih strana. Čovek modernog doba ili jednodimenzionalan čovek, što bi rekao čika Markuze nema vremena za sebe. Poslednjih godina trpimo informacionu represiju. Ako uz sve to dodamo i komplikovane poslove, tempirane obaveze, alarme na telefonu, kazaljka koja neumitno juri. Sve te stvari koji nismo mi, brže su od nas. Tako čovek gubi svoju slobodu, samoću i svu lepotu trenutka.
Stoga čovek je primoran da odabere jednu profesiju (eventualno jedan hobi), da svoje vreme organizuje i prizna poraz.
Gde je tu sopstvo?
Poetični ljudi kažu da je plakanje zapravo osvrtanje za sobom, zaustavljanje, pogled u svoje tragove. Čini se da danas, nemamo vremena ni za evaluaciju našeg rada, a kamoli emocija. Plakanje koje u većini slučajeva dolazi iznenada, postalo je emotivni šamar, sramota prema sebi i prema društvu.
Zato je danas popularna laka literatura, lepa književnost, koju je teško ispustiti iz ruku. Stoga valjalo bi malo uzeti neku laku, letnju knjigu u ruke i dangubiti.
Kad kažeš dangubiti, verovatno pomisliš na čuvenu stvar Darkwood dub-a, u kojoj dangubi broji korake i troši godine koje tek dolaze. Naravno, veština samoobmanjivanja viri iz prikrajka i čeka da uleti na scenu.
Dangubiti, u savremenom tumačenju može značiti samo- raditi ono što ne donosi profit.
„Izgleda kao da neko radi protiv tebe“ kaže hit Darkwood-a ali da bih pronašao sebe, moraš osetiti vreme.
Jedan kratak priručnik, postao je viralan, kaže: „Ako želiš da osetiš vreme - piši, ako želiš da zaustaviš vreme - ljubi.“
Iako ovo zvuči kao citat jednog od citiranijih pisaca, najgore je što je sve ovo- istina.
Svest o sebi je najveći luksuz i najvrednija stvar epohe, koju nikakav novac ne može da kupi, jer je vrednost vremena nemerljiva.
Stoga, logično je zapitati se, gde pronaći i kako upoznati sebe?
Marksizam je naše roditelje naučio da je dokolica svaki odmor od rada, ne uključujući san. Dokolica u neomarksističkom shvatanju je jedna vrlo romantičarska pojava.
To je Valjarevićeva šetnja u „Zimskim dnevnicima“, Hamsunova „Glad“, Heseova potraga za stepskim vukom. A da bi neko postao stepski vuk, potrebna mu je hronična samoća. O da!
Ako ostanete dovoljno dugo sami, videćete koliko vodite računa o sebi, koliko volite sebe, ali i koliko ste pedanti, koliko volite da da kuvate, koliko zapravo cenite svoje vreme provedeno sa ljubimcem, prijateljima, roditeljima...
Ako ništa drugo, sve to vreme će se pretvoriti u neki hobi, jogu, slušanje svog tela, ples, ili sviranje usne harmonike.
U preteranom bavljenju sobom, ili narcizmu ako baš hoćete, prag tolerancije će otići visoko, standradi će se povećati, a hedonistički duh će se probuditi i vodiće vašu svest.
Ona otuđenost o kojoj je gore bilo reči, postaće vidljiva samo u filmovima i modernoj umetnosti. Kada se rešite tempiranog vremena, možete je sa sigurne udaljenosti gledati, posmatrati bezbrižno se osmehujući.
Zato, otiđite u lokalni park, sednite u kraj klupe, pusti stranca da ti pravi društvo i razgovarajte! Ustanite starici u prevozu i pusti joj da ti ispriča sve o svom životu. Pogodi narav dečaku po načinu na koji se spušta niz tobogan. Pogodi o čemu razmišlja prodavac lubenica dok broji novac koji su mu doneli plodovi zemlje.
Izađi iz svojih misli, jer se život dešava svakog trenutka.
Crpite snagu iz malih lepota, osetite vreme i okupajte se u njemu!
Autor: Bogdan Panajatovski
Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.