Prvi razred: Polazak u Pravno-birotehničku bio je najbolja stvar koja mi se desila u životu. Opredelio sam se za nju, jer je bila jedna od dve srednje škole u Beogradu, gde se na prijemnom, uz srpski, polagala istorija, a ne matiš. Nisam želeo da učim za prijemni, a iz osnovne sam doneo diplomu Svetozar Marković (izuzetno poznavanje istorije), pa sam pretpostavio da će to biti dovoljno. Iz srpskog sam imao jedva preko pola tačnih odgovora, ali sam iz istorije imao samo jedan pogrešan. Bio sam jedanaesti na listi, smer pravni tehničar. Srećne okolnosti bile su to što je škola bila dva bloka udaljena od zgrade u kojoj sam stanovao, kao i to što je bila prepuna devojaka, a gomila tinejdžerki, svakog dana, u istoj zgradi, jeste sve što je jedan naloženi tinejdžer 1990. mogao poželeti. U prvom razredu bio sam odličan, zaljubio sam se u preko dvadeset učenica, ni sa jednom od njih nisam bio, a sa svojim pank bendom svirao sam u školskom dvorištu, na dan škole.
Drugi razred: Njega sam započeo i završio nesrećno zaljubljen, što je, kombinovano sa ratom koji se razbuktao u SFRJ, te razvodom mojih roditelja, bilo odskočna daska da iz uloge uzornog učenika uskočim pravo u propaliteta. Probušio sam uvo, pio sam alkohol s lekovima za smirenje, šišao sam se na čiroki, bežao sa časova, uspeo da budem s jednom devojkom nekoliko dana, dobio ukor pred isključenje zbog izostanaka i završio s dobrim uspehom, pukom srećom ne našavši se na popravnom iz fizike. Ovo je bila najbolja školska godina u mom životu. Zato sam o njoj i napisao svoj prvi roman. U današnjem sistemu ovakvo ponašanje deluje nemoguće, ali ni tada nije bilo uputno čačkati mečku. Bilo je onih koji su se mangupirali na isti način, pa su neki od njih pali godinu, a neki su bili izbačeni iz škole. Naravoučenije: ako ćeš da praviš sranja, moraš biti dovoljno inteligentan da prepoznaš kada moraš da prikočiš, kako ti se ceo život ne bi pretvorio u jedno veliko sranje.
Treći razred: Pronašao sam ljubav svog života, tako se bar činilo u tom trenutku, smuvali smo se pred kraj prvog tromesečja i konačno sam bio na neki način srećan. Nas dvoje provodili smo velike odmore na sredini školskog dvorišta, gde smo se besomučno žvalavili i vaćarili, sve do početka časa. Više nisam bio panker, bio sam dizelaš. Moglo bi se čak reći da sam tada bio pripadnik najužeg kruga školskih baraba iz parne smene. Čak sam jedno vreme nosio kašikaru u školu, pošto je tada toga bilo u izobilju, i to po pristupačnim cenama, zahvaljujući ratu u Bosni. Nastavio sam s bežanjem sa časova i aktivnim bojkotom nastave, ali je novi razredni celoj našoj družini podelio kečeve iz vladanja, koje smo jedva ispravili na kraju godine. To je bio kraj našeg kurčenja. Uspeh na kraju godine: dobar.
Četvrti razred: I dalje sam dizelaš i dalje sam sa istom devojkom, ali je zemlja u međuvrmenu upala u tako tešku krizu, da su se odjednom profesori, sa njihovim platama od tri nemačke marke, zajedno sa nama, njihovim učenicima, našli u istom sosu. Stege su popustile, puštali su nas sa časova, nisu nas ni upisivali. Ocene su bile zaključivane tako što bi te profesor propitao jedanput u prvom polugodištu, a onda bi istu ocenu još triput prepisao, da bi ti je zaključio na kraju. Naša generacija je prva polagala maturski ispit i protest protiv tog ispita bio je moj prvi pravi protest protiv državne represije, od mnogih koji su usledili. U četvrtoj godini sam bio srpski nacionalista, pa sam se u prvom polugodištu krstio, a vrlo brzo zatim sam svoju devojku prevario s drugaricom iz odeljenja. Završio sam godinu s odličnim uspehom.
Zaključak: Moj najveći dobitak u pravnoj bilo je, paradoksalno, ono što sam najviše mrzeo: daktilografija. Imali smo je sve četiri godine, svaki put sam se jedva iščupao sa dvojkom, ali sam naučio da kucam dovoljno brzo da, počevši da se bavim pisanjem, shvatim kako je to moja velika prednost u odnosu na pisce koji nisu imali daktilografiju. Uz to, na časovima daktilografije nikada nisam prekucavao besmislene tekstove iz udžbenika, već sam dosadu ubijao kucajući moje prve autorske tekstove, uglavnom poluduhovite nebuloze. Kada sam, šest godina kasnije, očajnički pokušavao da pronađem književni stil, kojim bih nahranio svoju iznenadnu potrebu za pisanjem, naleteo sam na papire sa daktilografije i shvatio da je to TO. Čitajući svoje prve radove, podsetio sam se ko sam ja zapravo, jer sam usput, trudeći se da od sebe napravim nešto što su drugi hteli, potpuno zaboravio na svoju suštinu. Budite sigurni u ovo: bilo da ste štreber, odeljenski klovn, školska baraba, školska princeza ili ona sa naočarima iz druge klupe koju niko nikada nije primetio, u srednjoj školi upoznaćete svoju suštinu, na neki način, u nekom trenutku, a toga možda nećete biti ni svesni. Kasnije će sistem dati sve od sebe da vas proguta, odjekivaće vam u glavi kako je život samo posao, porez, plata, penzija i smrt. Valjda ćete se u nekom trenutku, a taj trenutak je obično kada se nađete blizu samog dna, setiti da pitate sebe iz srednje za savet. Srednja je zakon, uživajte u njoj.