Svi se nekad, u trenucima stresa, neke lične krize ili nedaće, osetimo loše, beznadežno, tužno, besno ili jednostavno uznemireno. Neko u takvim trenucima zove prijatelje i razgovara sa njima, neko se kroz fizičku aktivnost oseti bolje, neko drugi, pak, potiskuje emocije i ne razmišlja o problemu, treći izaberu stav „udri brigu na veselje“, odnosno, svako od nas ima sopstvene mehanizme uz pomoć kojih se nosi sa stresnom situacijom. S druge strane, šta se dešava kada nam razgovor sa prijateljima više ne pomaže, bilo zato što možda osećamo da nas ne razumeju u potpunosti, bilo zbog toga što nam se čini kao da je naša situacija teško rešiva? Šta se dešava kada naše sopstvene emocije, strahovi, slutnje, problemi, počnu da „izviruju“ ispod tepiha i da nam zadaju muke koje ne umemo sami adekvatno da rešimo? Kada se stvori naizgled nerazmrsivo klupko i upadnemo u krug ponavljanja uvek istih grešaka?
Od psihologa i psihoterapeuta možemo naučiti dosta o zdravim navikama, o načinima čuvanja i negovanja vedrog duha, o tome kako možemo pomoći sebi i ostalima oko nas, i promeniti ili prihvatiti sebe, na kraju krajeva. Međutim, o temi mentalnog zdravlja se i dalje nevoljno priča, i ona se uporno potiskuje u stranu.
Velika većina ljudi, i mladih i starijih, ne priznaju da im nešto teško pada, naročito kada se radi o problemima mentalnog zdravlja, i ni pod tačkom razno ne razmišljaju o odlasku na neku vrstu savetovanja, kod psihologa, psihoterapeuta, ili psihijatra. Čak i sam pomen ovih zvanja izaziva u većini ljudi neku neodređenu strepnju, i asocira ih na „neke tamo“ ljude koji posećuju ove stručnjake. U prosečnoj srpskoj sredini se na depresiju, mentalne bolesti, poremećaje ishrane, bolesti zavisnosti i sl. gleda kao na slabost karaktera, ili, još gore, moralnu slabost. Problemi psihičkog zdravlja, kakvi god da su, smatraju se često i rezultatom „grešaka u vaspitanju“ dece. Tako se često čuje „ne fali njemu/njoj ništa, nego je besan/a i razmažen/a“, ili „sve je to iz kuće“ i slično.
Problemima psihičke prirode često doprinosi i pritisak modernog doba, kao i sredine, da se bude savršen, jak, besprekoran, neka vrsta modernog natčoveka kome niko ne može ništa. Bilo kakva aktivnost, ponašanje, osobina i slično, koja se u našem društvu percipira kao nepoželjna, nailazi na teško neodobravanje. Zapravo, svako ko odskače od kulturne norme, suočava se sa nekom vrstom diskriminacije, disreditacije ili podsmeha. Upravo su nerazumevanje, izolovanost, nedostatak podrške i netolerantnost sredine, faktori koji umeju da dotuku pojedinca i da mu naruše psihičko zdravlje. Budući da su ova pitanja potisnuta i odbačena od strane šire sredine, i sam pojedinac ne prihvata sebe i odbacuje taj deo sebe koji vidi kao nepodoban.
Zbog svega ovoga, ljudi se teško odlučuju na to da zatraže savet ili pomoć od drugoga, i neretko osećaju stid zbog svojih emocija ili stanja, i ne sluteći koliko mišljenje i savet nekog trećeg, stručnog lica, može da pomogne. Pritom skrivanje ovog dela sebe samo doprinosi osećaju stida, nesigurnosti i osećaja neprihvaćenosti, sa kojom se suočavaju svi oni ljudi koji su nekad u toku svog života osetili boljke narušenog mentalnog zdravlja.
S druge strane, održavanje mentalnog zdravlja kod nas je otežano još jednim faktorom, a to je nedovoljna stručnost i zainteresovanost psihologa, psihijatara i svih onih pojedinaca koji se bave ovim pitanjima. Psiholozi i pedagozi u osnovnim i srednjim školama se često najviše bave papirologijom i potpuno su nezainteresovani za stanje učenika. Mnogi od njih i ne znaju kako na pravi način da posavetuju decu, a učenici se pored toga plaše i da psiholozi u školama mogu odati njihove „tajne“ nastavnicima ili roditeljima. U studentskim klinikama je situacija slična, sa retkim primerima dobre prakse. Ukoliko pojedinac nema dovoljno novca da potroši na privatnog psihoterapeuta ili psihijatra, često je osuđen na osrednje ili priučene stručnjake. Još je gore kada čujemo tuđe priče o stručnjacima koji dele recepte za lekove šakom i kapom pri prvom susretu, i onima kojima to treba i onima kojima ne treba, o psiholozima koji plaše i grde decu ili se ponašaju potpuno neprofesionalno, i slične (jezive) priče. Za održavanje mentalnog zdravlja, neophodni su i stručnjaci koji dobro obavljaju svoj posao.
Pre dve godine je Ministarstvo prosvete razmatralo mogućnost novog pravilnika o finansiranju koji bi smanjio broj psihologa i pedagoga u školama, zavisno od broja učenika u školi, a svaka škola bi u tom slučaju mogla da bira da li će zadržati psihologa ili pedagoga. Ovaj predlog dočekan je sveopštim i opravdanim negodovanjem, budući da su psiholozi i pedagozi danas itekako potrebni u školama, što zbog pružanja pomoći deci koji imaju problema sa učenjem ili koncentracijom, tako i zbog porasta nasilja u školama i sličnih problema. Pravilnik je na kraju povučen, ali je sama činjenica da je ozbiljno razmatran dovoljna da ukaže na neshvatanje potrebe i važnosti psihologa i pedagoga u školama, a šire i potrebe negovanja mentalnog zdravlja.
Naposletku, dok god tema mentalnog zdravlja ostaje okružena stigmom i nerazumevanjem, ljudi neće priznavati da imaju teškoće niti će voditi računa o svom mentalnom zdravlju, jer, zašto bi? Kada su mladi ljudi u pitanju, roditelji na odlazak kod psihologa gledaju kao na sopstveni neuspeh u vaspitanju, što je pogrešno. Od strane šire sredine, mogu biti okarakterisani, u zavisnosti od prirode situacije, kao „problematični“ pojedinci, a, ako su problemi ozbiljniji, utoliko će odgovor sredine da bude gori. Ni uloga „žrtve“ neke okolnosti, bolesti, ili porodične situacije nije ništa bolja. Zbog toga je bitno osvestiti ovaj problem u našoj sredini i prekinuti tešku stigmu koja poput velike mrlje okružuje temu mentalnog zdravlja. Zašto bi dijabetes ili astma bili drugačiji od anksioznosti i depresije? Ako se astmatičar ne krivi zbog svoje bolesti i njegov odlazak kod lekara ne percipira kao neuspeh, slabost i slično, zašto bi to važilo za održavanje mentalnog zdravlja i mentalne probleme? Na kraju, zar priznavanje problema i razgovor o istom, nije korak ka rešenju, i na kraju, isceljenju?
Autorka: Jelena Svilkić
Fotografija je preuzeta odavde.