Godine 1992. u Parizu, pojavljuje se satirični časopis Šarli ebdo (Charlie Hebdo). Svoj naziv je dobio po strip junaku Čarliju Braunu i skraćenici francuske reči ‘’hebdomadaire’’ što znači nedeljnik. Šarli je po opredeljenju bio orijentisan ultralevičarski i žestoki protivnik mešanja crkve u vlast i društveni život nametanjem verskih načela (tzv. klerikalizam). Danas je napušteno njegovo ultralevičarsko opredeljenje, ali je antiklerikalizam i dalje prisutan.
Za rad Šarli ebdo-a vezuju se mnoge kontroverze. Karikature koje se tamo prikazuju izazivaju kod ljudi negodovanje i vrlo su često meta raznoraznih kritika, u zavisnosti od toga šta one prikazuju. Međutim, mora se priznati da se o njima mnogo više počelo govoriti nakon napada na njihovu redakciju 7. januara 2015. godine.
U suštini, Šarli je akcenat stavljao na kritikovanje političkih i verskih lidera, na skandalozna dešavanja u svetu, ratove, probleme, diskriminaciju - na sve ono što je posao satire i uz sva sredstva kojima se ona služi. Na njihovoj naslovnoj strani nalazila se i naša zemlja, ratovi, krv, Slobodan Milošević i ostale ružne stvari koje su simbol devedesetih godina i Jugoslavije. Ali, kritikovanje ekstremista, bilo političkih, bilo verskih je suština njihovog rada, a naročito je na meti bilo kritikovanje islamizma. Karikature su uglavnom prikazivale Muhameda na način na koji to nije odgovaralo njegovim sledbenicima. Zbog toga su 2006. godine bili tuženi i oslobođeni krivice, a nakon toga su nastavili u svom stilu pa se 2011. godine dogodio prvi napad na redakciju kada je bačena bomba i hakovan veb sajt zbog izdanja Šarija Ebdo (koji je aludirao na šerijatski zakon koji traže islamisti) gde je kao urednik naveden Muhamed. Međutim, isto tako, Šarli ebdo nije zanemarivao ni rimokatoličku crkvu, pa se vrlo često na naslovnoj strani nalazio papa, sveštenici, verski stavovi rimokatoličke crkve po pitanju istopolnih brakova, ali i stavovi francuske države po pitanju zabranjivanja verskih obeležja u školama. Ipak, napad koji je odneo dvanaestoro života dogodio se zbog neslaganja Muhamedovih sledbenika sa karikaturama u Šarliju, tako da se može reći da je njima najviše smetao njihov rad. Vrlo često se navodilo da Šarli nije imao ništa protiv islama kao religije ali jeste protiv fanatika koji u Muhamedovo ime ubijaju nedužne ljude. Objavivši „Manifest 12“, Šarli je naveo dvanaestoro muslimanskih intelektualaca u oblasti kulture koji su izjavili da islamizam predstavlja opasnost svetskih razmera. Na taj način želeli su da pokažu da islam kao vera nije opasna, kao ni hrišćanstvo, ali fanatizam jeste.
Nakon napada na redakciju 7. januara 2015. godine u čitavom svetu osvanula je fraza „Je suis Charlie“ koja je postala slogan podrške slobodi medija u svetu. Od tada je Šarli Ebdo više puta šokirao javnost, može se reći, neprimerenim karikaturama zbog kojih je čitav svet saglasan da je tanka linija između satire i neukusa i da se ona vrlo lako može preći. Objavili su karikaturu u kojoj se ismevaju žrtve zemljotresa u Italiji gde su, u zavisnosti od težine povreda, prikazani kao jela italijanske kuhinje. To je izazvalo ogromno negodovanje javnosti jer satira služi da ismeva politiku, glupost, fanatike, a ne ljudska stradanja izazvana prirodnim nepogodama. Takođe, jedna od poslednjih karikatura bila je prikazivanje vojnika, člana ruskog vojnog hora, koji peva dok se avion ruši, aludirajući na rušenje aviona Ministarstava odbrane Rusije koji se kretao prema Siriji.
Ozbiljno ismevanje, što je osnovna odlika satire je dozvoljeno. Ozbiljno ismevanje politike je poželjno i pokazuje nivo svesti čovečanstva u pogledu stradanja i sukobljavanja jačih. Ozbiljno ismevanje ljudske nesreće koja nije povezana sa onim zbog čega je satira nastala je zloupotrebljavanje iste zarad tiraža. Tada satira postaje neukus i gubi smisao.
Autorka: Kristina Milošević
Fotografija je preuzeta odavde.