Intelektualni vakuum u kome se nalazi naša zemlja odavno ne omogućava uviđanje značaja visokog obrazovanja. Godinama fakulteti u Srbiji proizvode nekolicinu briljantnih intelektualaca i stručnjaka, koji onda vrlo često izaberu da studije nastave u inostranstvu, ne osvrćući se nijednog trenutka na ono što su ostavili za sobom. Ovu krizu nekad najjače osećamo na svojoj koži mi, studenti i srednjoškolci - naučeni smo da je teško zaposliti se bez fakultetske diplome, a još teže imati dobro plaćen posao, a svakog dana smo svedoci gomili diplomiranih studenata koji nemaju posao. Stoga je često teško je naći motivaciju za trud i rad koji iziskuje fakultet, kada znamo da nas na kraju tog puta nagrada možda i neće čekati. Još je teže kada na svojoj koži osetimo gorku nepravdu i trulež korupcije.
Kupovina ispita, diploma i doktorskih disertacija, aktivnosti koje su poslednjih nekoliko godina u usponu, govore o vladajućoj korupciji koja prožima svaki deo društva. Govore i o tome da je i odnos između profesora i studenta postao odnos prodavac – kupac u bukvalnom smislu reči. U slučaju kupovine diploma i doktorata, umesto dragocenog znanja koje profesori i fakultet treba da pruže, prodaje se, odnosno kupuje zvanje. Zbog toga je zvanje „dr.mr“ počelo da gubi legitimitet koji je nekada imalo, jer uvek postoji sumnja da je zvanje nepošteno stečeno. U sistemu koji funkcioniše po principu – snađi se, sve je više nemilosrdnih oportunista koji se ovim metodama koriste. U situaciji u kojoj ispiti i doktorati mogu da se kupe za nekoliko stotina evra, čini se da je znanje izgubilo pred zvanjem, dok je kvalitet obrazovanja drastično opao.
Jedan od primera korupcije, ali i slabosti pravnog sistema zemlje, jeste afera „Indeks“ na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. Iako je korupcija na fakultetu odavno poznata stvar koja se prati u vestima, slučaj i dalje nije razrešen, optuženi nisu sankcionisani, a slučaj se odlaže godinama dok jednog dana ne zastari, na šta se i cilja.
Studenti sami često imaju osećaj da niko ne zastupa njihove interese. Oni su razdeljeni i kao grupa, više nemaju osećaj pripadnosti toj istoj grupi. Iz tog razloga, malo je i studentskih predstavnika koji svesrdno i pošteno zastupaju njihove interese. Kompleksnost situacije najbolje znaju studenti koji su prisustvovali bilo kakvom protestu i koji su videli svađe i razmirice između studenata, studentskih predstavnika i uprava različitih fakulteta. Sve ovo uz osećaj nemogućnosti promene i poboljšanja položaja, samo šire apatiju među mlađom populacijom.
„Šta mene briga, kada se ništa i onako neće promeniti“ je stav koji je rezultat dugotrajnog osećaja nepravde, ali i uljuljkivanja u učmalost sredine koja nikad i ne zahteva bilo šta više od proseka. Iz ovog razloga, malo ko se trudi da javno govori o korupciji i nepravdi koja postoji na fakultetima. Ako u jednačinu uključimo i studente koji studiraju fakultete koji ih nimalo ne zanimaju, studentska apatija se još više povećava. Student koji odluči da kupi ispit naizgled bira lakši put, ali gledano dugoročno, ne čini uslugu sebi, niti pozitivno radi na svojoj budućnosti, a ne ispada fer ni prema svojim kolegama. Profesori koji primaju mito od studenata snose podjednaki deo krivice jer iskazuju istu meru neodgovornosti prema svojoj profesiji, ali i prema budućim stručnjacima koji će izaći iz njihovih kabineta, kao i društvu u celini.
Opšta akademska kriza se odražava i na profesorsku praksu. Mnogi profesori se sebično i sujetno drže svojih akademskih pozicija, citirajući jedni druge nebrojeno puta kako bi podigli sebi stopu citiranosti, ostajući slepi za sve što se dešava van akademije. Kada se politika infiltrirala u svaku poru obrazovanja i obrazovnih ustanova, stvoreno je pogodno tlo za korupciju, što se odražava u redovima političara i javnih ličnosti koje kupuju diplome i doktorate. Čak i odnos između samih profesora ponekad podseća na odnos zavađenih političkih stranki od kojih svaka brani svoju agendu. Akademska zajednica se danas suočava sa jednom paradoksalnom situacijom. S jedne strane, profesori teže ekskluzivnosti akademskog zvanja i dostignuća, te akademska zajednica često ostaje zatvorena i nepristupačna. Mediji po potrebi kontaktiraju uvek iste stručnjake, dok ostatak akademije ostaje van kontakta sa širom javnošću. S druge strane, diplome i doktorske disertacije dele se i onda kada ljudi ne zadovoljavaju sve potrebne kriterijume, što, pak, narušava kredibilitet iste te akademske zajednice koja teži da se prikaže kao nepogrešiv rasadnik znanja i diploma širom zemlje. Danas kada je kritičko, nezavisno i nepotkupljivo mišljenje veoma potrebno, akademicima se ne čuje glas. Ostaje tračak nade da visoko obrazovanje nosi sa sobom i prosvećenost koju nije lako ugasiti.
U akademskom svetu jedan od rastućih problema jeste i praksa plagiranja. Svaki fakultet plagijat tretira kao ozbiljno kršenje autorskih prava, ali se često previđa ozbiljnost ovog prekršaja. Kopiraju se čitavi pasusi drugih autora, iz knjiga, časopisa, sajtova, a da se pre toga ne citiraju. Vešto se kopiraju ideje drugih autora i predstavljaju kao originalne ideje. Učenici još od srednjih škola svoje copy-paste navike prenose i na fakultet, a niko im ne objašnjava ozbiljnost ovih postupaka, koji brzo postaju navike. Plagijati idu ruku uz ruku sa kupovinom ispita i diploma, jer pokazuju nedostatak odgovornosti i inicijative za budućnost sopstvenog obrazovanja.
Teško je reći da li je za situaciju na akademiji kriv sistem obrazovanja, politika i država, pojedinci, ili pak svi faktori zajedno. Politika i vladajući društveni poredak oduvek su tražili potporu u obrazovanju, što ne znači da ne treba da težimo da ovaj uticaj smanjimo na minimum. Odgovornost je možda i na celoj akademskoj zajednici, ali ne možemo očekivati da će se išta promeniti dok se korupcija ne iskoreni, obrazovni sistem reformiše, a politika što je manje moguće upliće u obrazovanje. I sami studenti i profesori imaju odgovornost prema sebi i svojim (budućim) profesijama, kao i prema budućnosti i kvalitetu visokog obrazovanja u našem društvu.
Autorka: Jelena Svilkić