Već i sama reč problem zvuči – problematično.
Čim je izgovorimo, već smo u problemu i unapred se brinemo kako ćemo pronaći izlaz iz takve situacije.
Možda bi bolje bilo da imamo našu reč za problem. Iako se taj grcizam (πρόβλημα – próblema) može lako prevesti kao naučni zadatak ili sporno pitanje koje treba rešiti, ipak joj do danas nema kod nas pravog sinonima koji bi bar malo ublažio negativnu konotaciju što izbija iz dotičnog pojma.
Lepše bi bilo reći izazov, ali opet ni to nije isto, jer izazovu najćešće prilazimo s radošću i uživamo dok se hvatamo u koštac sa zanimljivim preprekama, a problem niti je tu zato što smo mi to želeli, niti uvek imamo volje da ga rešimo, a kamoli da ga doživimo kao izazov iz koga možemo izvući i nešto korisno.
Kad rešimo problem, onda smo opet na nuli – uglavnom tako posmatramo stvari, dok prihvatanje izazova ipak podrazumeva da nakon toga dospemo na neku višu lestvicu.
Da li je, međutim, suština problema u tome što je pred nama iskrsao određeni izazov i teško rešivi zadatak – ili je pravi problem u našem stavu koji zauzimamo prema prepreci na koju naiđemo?
Nažalost, za najveći deo problema često smo mi sami krivi, naročito ako prvobitnom problemu pristupimo stavom: „Zašto se meni ovo dešava? Kako ću uopšte rešiti ovo? Ne, nema šanse da uspem. Možda sam i glup.“ A svedoci smo da je ljudima danas postalo lakše – čak i manje zazorno! – da sebe proglase nesposobnima i glupima, čak i lenjima, nego da problemu pogledaju u oči, da stisnu zube i učine ono što je neophodno.
Ako bismo problem prihvatili kao stvarni izazov, verovatno bi sve bilo lakše, jer onda bismo rekli: „Evo prilike da dokažem i sebi i drugima kako mogu uspešno izaći iz ove teške situacije!“ Već i razlika između dva stava kao da nam pokazuje koji je problem teži a koji lakši. To ne znači da je tako u realnosti, ali dovoljno je da naša svest prihvati problem kao šansu za promene na bolje, pa će taj isti problem već na samom početku biti lakši nego onaj problem čije smo rešenje unapred otpisali.
Nije, međutim, uvek lako zauzeti pozitivan stav prema problemu. I za to je ponekad potrebna izvesna doza hrabrosti i smelosti. U svakom slučaju, mnogo je lakše tužno se zapitati „Zašto se baš meni ovo dešava?“ i zaključiti „Nemam sreće u životu“, nego postaviti konkretnija pitanja poput „Šta u ovom trenutku mogu da učinim da bi se nešto promenilo“ i „Šta ili ko može da mi pomogne pa da počnem sa rešavanjem ovog problema?“
Zašto je lakše lamentirati nad sopstvenim životom nego li, za početak, bar sagledati srž problema?
Zato što ovo drugo nosi i veliku odgovornost. Kad počnemo sa rešavanjem problema, prihvatamo i veliki rizik da nećemo uspeti, pa je onda mnogo lakše odmah sve prepustiti slučaju nego li delati na sopstvenu odgovornost. A baš zato što unapred znamo šta nas sve čeka, onda nam ne preostaje ništa drugo nego da se predamo, proglasimo sebe lenjima – možemo i da se pohvalimo time! – a ko zna, problem će možda sâm od sebe da se reši...
Umesto što toliko pametujemo, bolje bi nam bilo da nešto uradimo.
Možda zato i postoji ona stara mudrost urbane sredine: ne završavaju školu pametni, nego uporni. Naravno, to ne znači da su ovi uporni obavezno glupi, niti da su ovi pametni svi odreda lenji, ali činjenica je da su upornost i volja u takvim momentima presudnije nego li erudicija i obrazovanost.
Lako je pametovati i svakog dana govoriti: „Sve propada, niko ne ceni školovane ljude, posla ionako nema, do novca se dolazi samo nelegalnim putem, zato gubim želju za učenjem...“ U ovom slučaju bi raznorazna saznanja čak mogla biti kočnica u rešavanju problema, ali ne možemo ipak svoju neaktivnost pravdati revoltom prema društvu ili sistemu.
Iako ne deluje tako teško, malo će ko danas sa sigurnošću reći samom sebi: „Dobro, teško je, posla nema, ja ne mogu da promenim to na nivou države, ali mogu za sebe nešto da učinim, najpre da završim školu, pa ako i ne budem odmah mogao da radim to što volim, radiću nešto drugo, neću biti jedini koji je tako počeo, a da bih i dospeo tamo gde želim, ne može odjednom.“
Ako smo krenuli putem ka vrhu planine i naišli na kamen, da li ćemo lutati po šumama tražeći prečice ili ćemo se potruditi da taj kamen nekako uklonimo s puta, da ga pomerimo ili preskočimo? Možda je u prvom trenutku lakše i bezbolnije skrenuti sa glavnog puta i krenuti stranputicom, ali posle izvesnog vremena i sami ćemo shvatiti koliko smo pogrešili, jer umesto što i dalje lutamo, već bismo bili na vrhu da smo u određenom trenutku imali snage i volje da rešimo prepreku koja nam je na putu stajala.
Nema života bez problema, a koliko god to čudno delovalo sada, ipak bi i nama samima život bez problema bio besmislen i jednoličan. Problemi nisu tu da nas podstiču na jadikovke i žalopojke, nego da provere imamo li zrelosti i spremnosti za život, imamo li snage da se nosimo sa preprekama bez kojih nije nijedna staza, nijedan put do cilja.
I sâm svestan činjenice da je sve ovo o čemu sam govorio ipak mnogo više teorija nego praksa, prihvatam i kritiku, ako je bude bilo, da ništa značajno nisam učinio osim što sam opet kotrljao Diogenovo bure. Iako sinonim za besmislicu, ipak mi je draže što sam valjao Diogenovo bure nego da sam dan proveo crtajući Arhimedove krugove.
Svestan koliko je neprijateljska vojska jača, Diogen je besmislicu predstojeće bitke javno iskazao kotrljajući bure i uzvikujući da se na taj (groteskni) način pridružuje ostalim sugrađanima. Arhimed se, međutim, kad je vojska došla do njegove Sirakuze, pritajio na plaži crtajući krugove na pesku. I kakav je ishod bio? Diogen je ipak privukao pažnju i sunarodnika i protivnika svojim javnim delanjem, a Arhimed je privukao pažnju jednog jedinog neprijateljskog vojnika, koji će bez problema ubiti i usamljenika na plaži i nogama izgaziti krugove na pesku. Možda bi i Arhimedu bolje bilo da se pridružio sugrađanima u odbrani Sirakuze, svejedno što je i ta bitka možda bila unapred izgubljena i što bi odbrana grada bila čisto valjanje Diogenovog bureta.
Bolje je, kad se pojavi problem, smelo krenuti u njegovo rešavanje pa makar se i nama samima to učinilo kao kotrljanje bureta (dakle, besmislica) nego li se pasionirano povući u svet nekih svojih zamišljenih krugova koji će ionako iščeznuti kao što su se i pojavili, a da se rešenje pravog problema neće ni nazreti.
Poigrao bih se malo sa istorijom, pa se zapitao: šta ako je Sirakužanima tokom borbe nedostajao samo jedan dobrovoljac kako bi sačuvali svoj grad?
Autor: Dušan Milijić
Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.