“TOO WEIRD TO LIVE, TO RARE TO DIE“, reči američkog pisca Huntera S. Tompsona (izgovorene u „Paranoji u Las Vegasu“) u ovom slučaju se mogu primenbiti na podelu Amerike. Jedni su zaokružili Hilari, a drugi Trampa.
Verovatno su mnogi od vas u srodstvu, a ako ne, sigurno znate one koji imaju neke rođake iz inostranstva kao što su Austrija, Švajcarska, Nemačka ili Amerika. Rođake koji su tamo silom prilika ili pukim sticajem okolnosti, otišli pre deset ili više godina i koji su tamo možda čak i rođeni, ali koji se s vremena na vreme jave za neke praznike, pošalju čestitku ili načine neku posetu i pripomognu kućnom budžetu belom kovertom ispunjenom novčanicama inostrane valute.
U ovom slučaju, shodno temi kojom ću se baviti, a koja se može pretpostaviti na osnovu naslova, postaviću pitanje: Šta je nama Tramp?
Iskoristio sam reč ujak, jer postoji Uncle Sam, jedan od simbola Amerike i jer u Srbiji vlada prisvojno osećanje - on je „naš“, a taj neko naš može biti i ujak. Ostavimo porodične veze po strani i posvetimo se pitanju da li će nas ovaj ujak - ujka Tramp častiti kovertom, razglednicom ili će nam se samo ponekad javiti.
Čini se kako su predsedničli izbori u Americi, bar ovde kod nas, bili praćeni sa većim žarom nego prethodni parlamentarni izbori u našoj zemlji, a verovatno će ovaj žar nadmašiti buduće izbore za prvog čoveka Srbije. A šta se desilo? Republikanci i Demokrate su napravili rokadu (opet).
Verovatno je to do samog nasupa ovog anti-establišment političara i izazivača mejnstrima - Donalda Trampa, budućeg predsednika. Velike simpatije je prikupio kod državljana/ki Srbije, toliko velike da je mogao da računa na podršku od strane srpske dijaspore u SAD-u, koja nije mala. A kada je on pobedio i kada je postalo izvesno da će postati predsednik, Beograd je pozitivno reagovao na njegovu pobedu, što se ne može reći za sve političke činioce Zapadnog Balkana.
Zašto volimo Trampa?
Pre svega, vrlo je verovatno da on, budući predsednik i Republikanac, neće nastaviti politiku Demokrata u periodu Bila Klintona i njegove administracije. Tokom mandata Klintona tadašnja SR Jugoslavija je ušla u konflikt sa SAD-om i njihovim saveznicima. Uzrok problema je u, sa njihove strane, neadekvatnom i neobjektivnom posmatranju situacije na Balkanu, a to se u praksi svodilo na uvođenje nejednakih aršima. Posledica ovakvog načina vođenja politike je bila bombardovanje Jugoslavije.
Na izborimo smo imali Hilari i Trampa, kako sam već pisao i iz ugla naših građana/ki, to što se neko sa prezimenom Klinton pojavio u izbornoj trci, bio je jasan znak na čiju stranu stati. Možda možemo reći da nije Tramp bitan, koliko negativna osećanja prema porodici Klinton. Tramp je izazivač establišmenta, svojim nepoštovanjem političke korektnosti, predstavljajući na taj način „glas naroda“, glas konzervatinog dela Amerike.
A evo kako se to odrazilo iz ugla naši političara.
Premijer Vučić je požurio i priklonio se porodici Klinton, ali je kasnije čestitao Trampu na pobedi. Ako je neko od početka podržavao Donalda, to je onda sigurno doktor Vojislav Šešelj, lider radikala. Ivica Dačić, je sa pozicije svog resora iskazao kako očekuje da će nas posetiti budući predsednik Amerike, dok sa druge strane Čedomir Jovanović ne misli da će se mnogo toga promeniti zbog Trampove pobede. Čedomir Jovanović postavlja pitanje kako će njegova pobeda uticati na “fundamentalni sistem vrednosti u Srbiji”.
Jedno je sigurno, njegova pobeda će dovesti do izazova celom političkom mejnstrimu i daće novi zadatak svim stručnjacima za vođenje političkih kampanja.
Prvo, pobeda Donalada Trampa je dan pre izbora bila pomalo neočekivana, a već dan posle izbora bila je iznenađujuća. Sa naše strane, mnogi su požurili da podrže stranu koja je na kraju bila gubitnička. Sa naše druge strane – opozicione, stizala je podrška dobitniku.
Drugo, ostalo je još vremena do svečane inauguracije, do trenutka kada će Tramp ovog puta i zvanično preuzeti titulu 45. predsednika Sjedinjenih Američkih Državu, odnosno kada će se preseliti u dosta skromniju Belu kuću i ući u „Ovalnu sobu“. Iako ima još vremena do januara naredne godine – meseca koji je na svake četiri godine rezervisan za ceremoniju inaguracije, već su počele pomalo ishitrine prognoze koje se tiču budućih odnosa Amerike i Srbije.
Treće, iako važna figura u političkom sistemu SAD-a, predsednik nije svemoguć. On vrši svoju dužnost koja je uređena drugim članom Ustava, poštujući, već pomenuti, Ustav i volju Kongresa. Dosta toga zavisi od administracije koju on bude postavio uz sebe, jer stavovi zavise od savetnika, ali i od toga da li je predsednik sklon tome da posluša svoje savetnike.
Gde je Srbija u odnosima sa SAD?
Da bih odgovorio na ovo pitanje, krenuću iz opštijeg ka manje opštem – jer u velikom se nalazi i ono malo, odnosno na osnovu odnosa snaga u geopolitici potražićemo odgovor na pitanje gde se nalazi Srbija u agendi globalnih odnosa.
Politika Donalda Trampa u odnosu na Rusiju bi mogla da bude bliska idejama i praksi geopolitičara i nobelovca Henrija Kisindžera, realpolitičara po načinu pogleda na geopolitiku, koji je doveo do smanjenja napetosti između SAD-a i SSSR-a, tokom svog mandata na poziciji državnog sekretara, obuhvativši mandate dvojice predsednika: Ričarda Nikasona i Džeralda Forda.
Dalje, sve se čini kako će Tramp da kormilo spoljne politike SAD-a ka Istočnoj Aziji, odnosno ka Kini, koju smatra glavnim konkurentom Amerike, sledeći misao američkog geopolitičara Džona Miršajmera. Ovaj analitičar smatra da će zbog ekonomsko rasta Kina hteti da svoju ekonomsku moć pretvori u vojnu moć, i ona je sa njegovog stanovišta, novi izazivač SAD-u. Prema svom odnosu prema Kini, barem prema svemu rečenom u kampanji, Tramp očigledno nije „ljubitelj pande“.
Donald Tramp će, ako je suditi prema njegovim tvrdnjama u pređašnjoj kampanji, imati bitno drugačiji odnos sa Ruskom Federacijom, kako kaže, on smatra da će se dogovoriti sa Vladimirom Putinom. Ukoliko se to zaista ispuni, ova vrsta „diplomatskog DETANT-a 21. veka“ budući odnosi izmeđe ove dve zemlje će biti manji napeti od Damaska do Kijeva, naravno i preko Srbije. Što bi u slučaju Balkana, verovatno značilo manji diplomatski pritisak na Srbiju po pitanju Republike Srpske, kao i oko dijaloga Beograda i „Prištine“. Sa druge strane, da je Hilari pobedila u trci za predsednika/cu, postojale su ocene da bi Srbija imala “ubrzan” put prema Briselu, odnosno da bi imala čvršću podršku na putu ka EU, ali bi sa druge strane, Srbija mogla da bude izložena novim pritiscima kada je odnos sa Republikom Srpskom u pitanju odnosno dijalogu na liniji Beograd - „Priština“.
Srbija, verovatno nije ni u prvih dvesta tačaka na agenda Sjedinjenih Američkih Država, ali bi promena politike prema Rusiji, moglo da dovede do harmonizacije odnosa na Balkanu.
Takođe, bitno za pomenuti je i to, da je on sudeći po izjavama koje je dao posle pobede na izborima, spreman da neka svoja obećanja izmeni. Pre svega, verovatno je da neće uhapsiti i zatvoriti Hilari Klinton, zid će možda ipak biti ograda (na nekim mestima), a „Obamacare“ neće biti u potpunosti zamenjen.
Da li su moguća takva odstupanja u spoljnoj politici? U diplomatiji ne zavisi sve od jedne strane. Kada smo kod toga, Tramp se u prethodnom periodu telofonom čuo sa Putinom, takođe imao je susret sa premijerom Japana Šinzom Abeom. Posledice tih poziva i razgovora videćemo u narednom periodu.
Svakako, kormilo i pramac njegovog broda koji se zove spoljna politika Sjedinjenih Američkih Država nije usmeren ka Balkanu.
Ne treba imati isuviše velika očekivanja, ali ta očekivanja sa pravom mogu da budu veća nego do sada, upravo zbog toga što Hilari nije pobedila na izborima.
Autor: Vuk Damnjanović, student XXIV generacije obrazovnog programa "Studije budućnosti", Beogradske otvorene škole.
Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.