Nemoj da mi se smeješ, niti da kolutaš očima. Zaista, evo, već treću noć sedim i razmišljam. Sedim okružena papirima, žutim stikerima, raznim hemijskama, markerima.. čaj je naravno uvek tu, radi fore i mišljenja da će da me umiri i stabilizuje. Uzdišem, pa pokušavam da još jednom pronađem rešenje.
Naime, sve nam je u životu lako i lagano, osim kada moramo da presečemo i donesemo neku odluku. U stanju smo da od mrava pravimo slona, stoga evo i mene večeras – mazim slona i pokušavam da ga nahranim i smirim, ali mi nešto ne ide.
Mrzim da razbijam glavu. Uvek sam racionalna i ne dozvoljavam sebi da me nešto drugo povredi i obori. Niko jednostavno nema pravo na to, čak ni ja sama. Ali ovo nisam nikada do sada zapravo radila.
Kako se donose male odluke? I one malo veće, one „strašnije“, kako ih još zovu – velike?
Ne znam. Ne poznajem ih. Tek im pružam ruku, a one je onako mlitavo prihvataju. Volim čvrst stisak ruke. Želim da mi se nešto tamo obeća da će da bude mnogo dobro. I da će da se ispostavi da je to baš ono o čemu sam razmišljala i što mi je potrebno.
Ali, znajući unapred da je to nemoguće, pada mi motivacija. Pada mi sve u vodu, preispitujem sebe, svoja uverenja, emocije počinju da mi naviru i bacam i odgurujem sve papire od sebe. Šta će mi više, kada znam da ničemu neće poslužiti?!
Odlazim do prozora i gledam sav taj sjaj. On nije nastao sigurno sam od sebe.
Neko je morao da sagradi taj most. Neko je morao da projektuje tu zgradu. Neko je morao da izmisli struju. I oni kao nisu imali ove periode?
Smešim se. Smešim se sama sebi. Udišem duboko još jednu turu kiseonika i zatvaram oči.
U redu.
Šta ja zaista želim? Da budem srećna. A kako da budem srećna? Šta da radim da budem srećna? Da radim ono što volim.
Bez obzira, bila odluka velika ili pak ona sitna, sve utiče na ono što radim. A to što radim, je zaista i ono što volim. Dakle, svaka odluka utiče na ono što volim.
Stoga, pazite da ne izgubite ono što volite samo zbog jedne svoje male ili pak velike odluke. Zapravo, mislim da mala odluka ne postoji – svaka je velika na svoj način, svaka u velikoj meri utiče na nas, samo mi to nismo sposobni da vidimo.
Sedam za sto. Otvaram svesku. Uzimam marker, podvlačim nešto bitno i korisno. Uzimam hemijsku, precrtavam nešto nebitno i beskorisno. Pijem po par šoljica čaja u međuvremenu. Kada mi padne glava, podignem je gore i vidim sva ona svetla. Nasmešim se i znam da radim pravu stvar - radim na sebi i to je najveća odluka koju sam donela.
Autorka: Milana Veljko