Marina Abramović, srpska umetnica performansa, rođena je u Beogradu 1946. godine. Roditelji, Voja i Danica, bili su učesnici u NOB-u, a majka joj je sredinom šezdesetih bila direktor Muzeja revolucije u Beogradu. Možda je baš zato što je potekla iz porodice u kojoj se negovala vera u revoluciju, ali i umetnost Marina je postala umetnik za čije se performanse priča da se dešavaju jednom u generaciji.
Godine 1965. Marina studira na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a svoje školovanje nastavlja u Zagrebu, a potom radi kao profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu. Od 1968. objavljuje svoje tekstove i crteže, a 1973. počinje sa performansima. Prvi od deset performansa nazvanh “Ritmovi” izvodi u Edinburgu 1973. Marina je brzo zabadala noževe između prstiju, a kada bi se posekla, uzimala bi drugi nož. U akciji “Ritam 5” koji je izveden u SKC-u iste godine Marina je zapalila vatru oko zvezde petokrake i tako spalila sebi pramenove kose i noktiju. Nakon toga, legla je u centar zvezde i umalo se ugušila od dima, sve dok publika nije shvatila da ne glumi ošamućenost.
Godinu dana kasnije u Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu, Marina izvodi još jedan performans u kojem pije lekove za lečenje šizofrenije kako bi izazvala psiho-fizička stanja koja nisu predvidiva. “Ritam 0” bio je poslednji u nizu performansa, on je morao biti izveden uz pomoć publike. Marina je ostavila poruku na stolu na kome su bili žileti, noževi i pištolj: “Na stolu se nalaze predmeti koje možete upotrebiti na meni, ja sam objekt. Akcija će trajati šest sati. Svu odgovornost za vaše ponašanje preuzimam na sebe.” U početku je sve bilo u redu, niko nije koristio predmete na Marini. Nakon nekoliko časova nastala je tuča između onih koji žele da je povrede i onih koji su je od povreda branili.
Marina je, zapravo, jako kratko živela u Srbiji. U Amsterdamu je kupila kuću 1987. godine, ali je i ranije živela tamo. U toku asketskog života u Amsterdamu, kada je pet godina sa životnim saputnikom Ulajem, živela u kolima i pravila performanse, načinila je jedan zajednički performans sa njim pod nazivom “Hod po velikom zidu”. Godine 1988. Marina i Ulaj su krenuli sa različitih strana Kineskog zida, da bi se za tri meseca pešačenja sreli u dogovoren datum i tada i rastali.
Od 1997-2004. godine radi kao profesor za umetnost performansa na Fakultetu likovne umetnosti u Braunšvajgu.
Seli se u Njujork 2005. i udaje se za italijanskog skulptora Paola Kanevarija sa kojim se i razvela 2013. godine. Izvela je i performans u Muzeju moderne umetnosti (MOMA) u Njujorku, gde je u tišini nepomično zurila u publiku naspram nje i sama je postala predmet izučavanja.
Ali, to je samo deo Marininog umetničkog opusa. Dobijala je mnoge nagrade, a neke od njih su: "Zlatni lav" na Bijenalu u Veneciji 1997. godine gde je učestvovala čak pet puta, "Besi" za rad "Kuća s pogledom na Okean" 2003. godine, Nagradu Udruženja američkih kritičara 2004. godine, Nagradu grada Njujorka za igru i performans 2003. godine, itd.
Čini se da Marina ne pristaje na odmor ali ni običnost i jednostavnost, što dokazuje u novom filmu “The space between” koji je prikazan 19. maja 2016. široj javnosti. Marina odlazi u Brazil, ali ne na ona mesta koje su opšte poznata, već odlazi u kaste u kojima Brazil vidi kao zemlju šamana, iscelitelja i obreda. Ispituje granice između umetnosti, besmrtnosti i svesti. Učestvuje u svakodnevnim obredima i eksperimentisanju sa boli, a sve radi pronalaženja duhovnog isceljenja i nove umetničke inspiracije. Postavlja se pitanje - koliko će daleko otići kako bi stvorila novo umetničko delo? “Volim da živim u prostoru negde između, kada ste napustili stare navike i potpuno se prepuštate sudbini. Osećam kako mi se srce otvara i toliko je bolno... ali kada imate veru, bol nestaje” - kaže Marina u filmu.
A utisci? Utisci su uvek podeljeni kada je Marina Abramović u pitanju. Mnogi njen rad ne smatraju umetnošću, a drugi, pak, veruju da je originalna i neponovljiva.
Moj predlog - pogledaj pa zaključi sam/a. Ukoliko ne shvatiš film, ili te, pak, uplaši, imaj na umu Marinine reči- “Kada se suočiš s onim što te plaši, postaješ bolji čovek.”
Autorka: Anđela Stanković