Nismo imali tu čast da nam domaćin grof Drakula lično poželi dobrodošlicu prilikom dolaska u Transilvaniju, ali uz malo mašte lako smo, u to čarobno praskozorje, mogli da zamislimo kako se u udaljenoj crvenkastoj izmaglici, kroz koju su se nazirali beskrajni Karpati, gube kočije kojima je čuveni grof cele noći obilazio svoje podanike po Sedmogradskoj, u svakoj kući uporno odbijajući da popije... vino! Erdelj samo što se nije probudio, Drakula se sit vraćao kući na počinak. Spokoj svuda.
Transylvania, Siebenbürgen, Ardeliu, zemlja iza šuma, zemlja sedam gradova...
Neistraženi Istok, nepregledne šume, ravnica opasana maglovitim planinskim vencima, napušteni zamkovi... Idealna inspiracija za maštovite pisce. Najpre je Žil Vern predstavio Zapadu misterioznu Transilvaniju romanom Dvorac u Karpatima, a onda je majstor viktorijanske gotike Abraham Brem Stoker stvorio najpoznatijeg vampira na svetu.
Ostalo je istorija, pogotovu otkako je grof Drakula oživeo na velikom platnu. Počev od čuvenog filma Nosferatu iz 1922, nizale su se i nižu se nove i nove adaptacije, u širokom rasponu od pravih horor filmova do urnebesnih parodija. Bela Lugoši, Džon Karadin, Kristofer Li, Geri Oldman, Lesli Nilsen samo su neki od brojnih glumaca koji su se ogledali u ulozi transilvanijskog grofa. Sve se više udaljavajući od originalne priče, filmske verzije su na taj način stvarale jednu sasvim novu legendu koja više i nije imala veze sa izvornikom. Literarnom predlošku pokušao je da se vrati reditelj Frensis Ford Kopola, pa je u svojoj verziji, pretenciozno naslovljenoj Bram Stoker’s Dracula, otišao korak dalje od samog pisca, tražeći motiv i razlog Drakulinog vampirstva u istorijskim činjenicama. Sličnu ideju nosi i film Dracula Untold reditelja Gerija Šora, mada tek nakon ove verzije nismo više sigurni šta je istorija, šta roman, šta narodna legenda.
I šta je zaista istorija o Drakuli?
Za početak, zanimljivo je to da Vlad Cepeš Drakula nije ni bio vladar Transilvanije, nego susedne Vlaške. Ali, Drakula jeste rođen u Transilvaniji, u gradu Sigišoari, gde i danas stoji njegova kuća, naravno restaurirana i pretvorena u zanimljivu turističku atrakciju. Poseban je doživljaj naći se tamo u danima oko Noći veštica, kad su ulice starog utvrđenja iskićene zastrašujućim maskama i izrezbarenim tikvama. Dodatni draž obilasku daju stari podrumi puni vešala i sprava za mučenje, a idealno mesto za opuštanje je restoran u Drakulinoj kući, gde se kao specijalitet preporučuje krvava čorba! Naravno, to je čorba od paradajza, ali ako smo već došli da uživamo, treba ponekad dozvoliti marketinškom triku da nas prevari!
Pada u oči koliko su istorija i legenda komercijalizovane i do tančina prilagođene popularnoj kulturi Zapada uprkos tome što bi se Drakula u samoj Rumuniji mogao smatrati nacionalnim herojem! Pravim imenom Vlad III, iako turski vazal kao i njegov otac Vlad II, ipak je dugo branio svoju zemlju od osmanlijskih pohoda. Zanimljiva je priča kako je dobio svoje nadimke Drakula i Cepeš. Pošto je Vlad II, kao pripadnik čuvenog Reda Zmaja, bio nazivan Drakul, njegov je naslednik onda dobio ime Drakula, što bi doslovce značilo: sin zmaja. U to vreme, biti sin osmanskog vazala značilo je provesti detinjstvo unutar Turske kao sultanov talac, pa je Vlad III Drakula već u ranim godinama imao prilike da izbliza gleda najgore vrste mučenja koje su Turci činili nad svojim neprijateljima. Kada docnije bude preuzeo vlast, Drakula će u svojoj zemlji, nad svojim podanicima, primenjivati iste takve metode kažnjavanja, među njima i nabijanje na kolac. Cepeš znači – nabijač!
Već je i ovo malo istorijskih činjenica bilo dovoljno da zmaj vremenom u legendama postane vampir, a još kad Drakula u popularnoj kulturi bude povezan sa vukodlacima, vešticama i mrtvim nevestama, eto dobre prilike turističkim agencijama da spoje fenomen Drakule sa fenomenom zvanim Halloween i da za taj praznik povedu svoje putnike u zamak Bran.
Ali, pre nego što dođemo do Brana, valja najpre zastati u obližnji grad Brašov i obići takozvanu Crnu crkvu, najveću gotsku katedralu između Beča i Carigrada. Nekako se srednjovekovna crkva, nagorela i pocrnela u požaru (zbog čega i nosi takvo ime), dobro uklapa u celu mističnu priču o Transilvaniji, ali i bez te asocijacije vredi obići Brašov, pogotovu centar sa Gradskom kućom i trgom odakle se kao na dlanu vidi žičara koja vodi do obližnjeg brda i vidikovca.
A najlepši zamak... ne, nije Bran, nego Peleš, koji se čak i ne nalazi na prostoru Transilvanije, nego pripada pokrajini Vlaškoj, pa se do njega dolazi putem kroz poznati skijaški centar Sinaja, baš tamo gde se dodiruju Istočni i Južni Karpati. Bila je to nekada granica između Rumunije i Austrougarske, granica između Istoka i Zapada. I zaista, dok smo po gradovima i selima Transilvanije zapažali barokni i uopšte zapadnoevropski stil arhitekture, manastir Sinaja nas neodoljivo podseća na stare ruske crkve, kao da smo se na nekoliko časova preselili u potpuno drugačiju civilizaciju i kulturu. A obilazeći odaje zamka Peleš i manjih zamkova smeštenih na obroncima Karpata iznad Sinaje, pomislićemo da smo u Versaju ili Šenbrunu, a ne usred šume koja je nekada bila simbol mračnih sila. Inače, Peleš je pripadao rumunskoj kraljevskoj porodici, iz koje je potekla princeza Marija, žena kralja Aleksandra Karađorđevića.
Konačno, Noć veštica u Drakulinom zamku Bran kod Brašova... Vrlo je moguće da vojvoda Vlad III Cepeš nikada ovde nije ni kročio, ali morao je neki dvorac biti odabran za proslavu Noći veštica i samim tim označen kao Drakulin, bez obzira na činjenice! Ustvari, i to je uobičajeni turistički obilazak, s tim što se odigrava u večernjim satima, a podrazumeva se da svako bude maskiran i da kod sebe ima glavicu belog luka – za svaki slučaj, nikad se ne zna... Tu i tamo pojavi se animator obučen kao pravi Drakula, a sve vreme po odajama zamka trčkaraju veštice koje urlaju na posetioce! Nakon obilaska, svako je slobodan da ode na žurku koja se održava u blizini, tako da se na kraju sve pretvori u maskenbal sa tehno muzikom i koktelima morbidnih naziva ali bezazlenog dejstva.
Ako nismo svratili u Sibinj kad smo dolazili, onda ga ne smemo zaobići prilikom povratka, jer zaista ne treba propustiti šetnju prostranim starim gradskim jezgrom, a ako bacimo pogled na krovove, videćemo da nas, umesto klasičnih pravougaonih prozora, vrebaju čuvene sibinjske oči...
Sve i da nismo ljubitelji vampirskih priča, sve i da ne podnosimo pomamu za maskama koja se svake godine iznova javlja 31. oktobra, to opet ne bi trebalo da bude prepreka za odlazak u Transilvaniju u vreme Noći veštica, jer ovaj praznik samo je običan povod i marketinški trik za privlačenje većeg broja turista, a sama Transilvanija pruža mnogo, mnogo više od izrezbarenih bundeva i sigurno će nas dočekati gostoljubljivije nego što je nekada dočekala Džonatana Harkera.
Autor teksta i fotografije: Dušan Milijić