Nama, sa ovih prostora, na sam pomen reči „devedesete“, formira se zgađeni izraz lica. Uzrok tome je, pre svega, rat i sva nemila dešavanja koja su došla za njim: opšti pad kriterijuma, devalvacija svega što se nečega smatralo vrednim, ogroman prodor kiča i šunda u sve pore društva. Pa tako i u muziku.
Međutim, ono što su loše prilike učinile kod nas u muzici, nisu svuda. Iako nije svuda u svetu tada vladao rat, loših prilika je bilo (uvek ih ima, zar ne?), ali muzikom su se ljudi služili da nekako s takvim (ne)prilikama izađu na kraj. Mi, deca devedesetih, koja ne pristajemo da budemo deca turbo folka, samo zato što smo se rodili u vreme njegove ekspanzije na našem prostoru, imamo eru koja je takođe doživljavala svoj procvat u vreme kad smo se mi rodili. Doduše, na drugoj strani planete, ali nije dugo potrajalo da ceo svet čuje za taj talas. Ime mu je bilo – grandž.
Šta je, zapravo, grandž?
Grandž (grunge; od izraza grungy – prljav, aljkav, neuredan) je podžanr alternativnog roka. Neki ga nazivaju mešavinom hardkora, panka i hevi metala. Karakteristično je da je zvuk gitare veoma distorziran i da su bubnjevi veoma izraženi. U odnosu na pank, sporijeg je ritma i više melanholičan.
Drugi naziv za ovaj muzički pravac je „zvuk iz Sijetla“, prema gradu u državi Vašington. Ipak, jedan od važnijih predstavnika ovog pravca, Stone Temple Pilots, nisu bili iz Sijetla. Sam nastanak grandža vezuje se za bend Melvins još 1983. godine, iako se grandž smatra pokretom '90-tih godina, jer je upravo tada bio na vrhuncu.
Sredina poput Sijetla, ni po čemu posebnom i od svega izolovanom gradu, je pogodovala razvoju ovog melanholičnog pravca, jer osim za okupljanja i sviranja po garažama, prostora za veće aktivnosti nije bilo.
Ova četvorka je suvereno vladala što na svojoj muzičkoj teritoriji, što na svetskoj sceni.
Pearl Jam je 1991. godine izdao album „Ten“, koji je do kraja 1992. dostigao drugo mesto na Billboard-ovoj top listi. Alice in Chains je svoj album „Dirt“ prodao u pet miliona primeraka širom sveta. Soundgarden je sa pesmom „Black Hole Sun“ zauzeo prvo mesto i zadržao ga čak sedam nedelja na Billboard Mainstream Rockcharts, a album „Superunknown“ je bio nominovan za Gremi nagradu. Ipak, Nirvana je svojim albumom „Nevermind“ i singlom „Smells Like Teen Spirit“ napravila najveći tzv. „boom“ – album je nagrađen i Gremi nagradom i NME nagradom za najbolje reizdanje.
Ipak, koliko god grandž može da bude zahvalan Nirvani za svoju popularizaciju, toliko je upravo od propasti Nirvane krenula i dekadencija ovog pravca. Popularnost nije bila nešto čemu je ovaj pravac uopšte težio i upravo zbog toga više mu je donela štete, nego koristi. Kurt Cobain je izvršio samoubistvo 5. aprila 1994. godine. Iako je veliki uticaj na to imao heroin, depresija i komplikovan porodični život, činjenica je da mu je stečena slava bila ogroman teret i da mu je uplitanje medija u njegov privatan život bila samo so na ranu. Jedino po muzičku scenu utešno je to, što da cele ove tragedije nije bilo, bubnjar Dave Grohl verovatno nikad ne bi osnovao Foo Fighterse.
Pearl Jam, iako i danas zvanično postojeći i aktivan, imao je velike probleme oko prodaje karata zbog sukoba sa Ticketmaster-om i uz sve to, nisu želeli da snimaju spotove. Očigledno, taj antimaterijalistički stav im je na kraju samo pravio problem, otkako su upali u svet muzičke industrije, večito alave na novac.
Layne Staley je umro, na isti datum kao i Kurt, 5. aprila, samo osam godina posle, takođe zbog prekomerne upotrebe heroina. Veruje se da ga je na to navela smrt njegove devojke i depresija u koju je upao zbog toga. U bendu je ostao sve do smrti, i iako je u bend kasnije došao novi pevač, to, jednostavno, više nije bilo to.
Šta je ostalo od grandža nakon 5. aprila 1994. godine? Skoro ništa. Način odevanja, koji je, kao i sam ovaj pravac, težio jednostavnosti, minimalizmu i skromnosti, sad se vraća u modu. Čak i ljudi koji bi se, da su bili omladina devedesetih godina, zgražavali grandža i svega što on prestavlja, nazivajući ga prosto „prljavim“, danas nose choker-ogrlice, flanelske košulje i martinke.
A grandž je bio daleko više od samo toga. Nažalost, otkako je pao u ralje kapitalističke muzičke industrije, koja ga je svela na nivo usiljene tinejdžerske depresije, bezrazložne apatije i razmažene obesti, kao filozofija i životni stav se pokazao naprosto neodrživim. „If I can't be my own, I'd feel rather dead“ (AIC, „Nutshell“) je stih koji je možda najbolje definisao sudbinu celog ovog pravca.
Sve što je ostavio iza sebe su odlične melodije, odlični tekstovi i odličan odabir tema. Ali, to sve uopšte nije malo. Upravo zato što je okončao raskalošnost i pompeznost dotadašnjeg rokenrola i sveo agresivan bunt panka na neku prizemljeniju i realniju varijantu, grandž ćemo vrlo, vrlo dugo pamtiti. Barem mi, koji smo se rodili i rasli zajedno s njim.
Autorka: Tijana Papović