Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu je državni praznik Republike Srbije.
Ovaj praznik se praznuje 21. oktobra. Obeležava se kao spomen na jesen 1941. godine kada su nemačke okupacione trupe izvršile masovni ratni zločin nad stanovništvom Kragujevca i okoline.
Ovaj praznik je postao zvaničan državni praznik Srbije u decembru 2011. godine kada je Narodna skupština Republike Srbije usvojila izmene Zakona o državnim i drugim praznicima.
Dan sećanja na ovaj nemili događaj prvi put je zvanično obeležen 21. oktobra 2012. godine u Kragujevcu, u Spomen-parku “Kragujevački oktobar”.
Prva komemoracija u Šumaricama, kao znak sećanja na stradale Srbe, održana je 1953. godine. Tokom komemoracije intonirala se himna, polagani su venci, dok su preživeli sa streljanja držali govore. Umetnički deo se sastojao u izboru proznih i poetskih tekstova, u nastupu dramskih umetnika, kao i u učešću poznatih horova.
Od 1964. godine program je počeo stalno da se održava sa početkom od 11 časova, kod “Spomenika stradalim đacima i profesorima”, u trajanju od 45 minuta, sa nazivom “Veliki školski čas”.
1971. godine formiran je savet pod istim nazivom. Cilj saveta bio je da bira pisca koji će pisati pesmu za izvođenje. Prvi autor bio je Duško Radović, sa pesmom “Crni dan”.
Dvadeset godina nakon formiranja saveta (1991.) uvodi se parastos koji služi episkop šumadijske eparhije.
Do današnjeg dana, ništa se nije promenilo i dalje se održava “Veliki školski čas”.
Istorijski pregled
Od sedam ujutru, sve do dva popodne 21. oktobra 1941. godine, Šumaricama je neprekidno odjekivala rafalna paljba, nakon čega je sve utihnulo. “Kvota” od oko 2.300 streljanih tog dana bila je ispunjena, a sa prethodna dva dana i premašena, čak za 500 života. Sahranjivanje je trajalo danima. Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih, bio je zabranjen. Međutim, tokom noći su Kragujevčanke, uglavnom žene i majke uspevale da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca, koji su uspeli da prežive ovaj masakr.
Među brojnim istorijskim kontroverzama u vezi sa kobnim događajem, jedna od manje poznatih je ta, kakvo je vreme bilo tog krvavog oktobarskog dana. Prema nekim izvorima, dan je bio sunčan i topao, drugi izvori tvrde da je padala kiša, dok treći daju informaciju da je osvanulo vedro jutro, ali da se po završetku streljanja smračilo, kada je ubrzo počela da pada kiša. Sve i da je tog dana bilo vedro i sunčano, nad Kragujevcem se zlokobni oblak nadvio još koji dan ranije.
Šesnaestog oktobra, na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, kod sela Ljuljaci, napadnut je nemački treći bataljon pešadijskog puka. U zavisnosti od izvora, postoje tri verzije ovog događaja. Po jednoj verziji bataljon su napali Partizani, a po drugoj Četnici, dok je treću verziju činio spoj nazvan “udružene snage”.
Nešto manje od nedelju dana pre napada nemačkih vojnika, 10. oktobra general okupacionih snaga u Srbiji, Franc Rene, donosi naredbu po kojoj će se za svakog ubijenog Nemca pogubiti 100 Srba, a za ranjenog 50. Kod Ljuljaca je ubijeno 10, a ranjeno 26 nemačkih vojnika. Sudbina stanovnika Kragujevca i okolnih sela time je bila zapečaćena.
Pretpostavka je da su Nemci imali u vidu, da ovim krvavim ishodom daju drastičan primer strogosti okupatorskih vlasti kako bi zaplašili šire slojeve stanovništva i uneli osećaj nesigurnosti na prostore okupirane Srbije.
U ovoj krvavoj odmazdi, stradalo je 2.803 građana, među kojima je bilo 217 maloletnika i 23 romske dece mlađih od petnaest godina. Najmlađi “čistač cipela” imao je samo jedanaest godina. Ubijajući sprsku mladost, pucali su u 194 momaka. Među ubijenima se nalazilo 60 gimnazijalaca i učenika Učiteljske škole. Ubijali su čitave razrede, a streljano je i čuveno V/3.
Ali jedino što nisu mogli da streljaju, jesu srpska duša i prkos.
Kada su upali u razred Učiteljske škole, u nameri da odvedu učenike, nastavnik je mladićima, pred zaprepašćenim Nemcima naredio da ne ustaju, da ne idu nikuda, jer su na času i u školi, gde i treba da budu, kao i da ostanu na svojim mestima. Onda se desilo nešto potpuno neočekivano. Ta srpska neposlušnost je spasila čitavo odeljenje, jer Nemci, iznenađeni ovakvom reakcijom, jednostavno nikoga nisu odveli sa sobom.
Ovakav zaštitnički odnos profesora prema svojim učenicima je do mitskih razmera unela neiskazana rečenica Miloja Pavlovića, direktora Kragujevačke gimnazije: “Pucajte, ja i sada držim čas.”.
Stoga, važno je da se sećamo ovog dana, da ga obeležavamo i odamo počast svima koji su tada stradali. Sećajmo se tadašnjih žrtava i danas i svaki drugi dan u godini.
Autorka: Olja Parezanović
Autor fotografije je T. Jovanović, a ista je preuzeta sa ovog sajta.