U našem društvu, studenti predstavljaju buduću intelektualnu elitu i uzdanicu. Posledično, i u skladu s njihovom mladošću, na praktičnom planu očekuje se da će upravo oni biti inicijatori demonstracija ili protesta.
Na samo to očekivanje, uticao je istorijat svojevrsne studentske pobune. Vlasti koje su se smenjivale i sama hronologija događaja je (nažalost) doprinela tome da se ljudi iznova i iznova bore za svoja prava, kroz pobune. Koliko god razlozi za pobune bili negativni, pozitivna posledica je podsticanje borbenosti kod mladih ljudi. Omladina je značajno doprinela razvijanju građanske svesti, koju je prenosila i na ostale generacije.
Studentski protesti iz prošlosti su zaradili pridev „studentski“ više zbog svojih učesnika i inicijatora – studenata; iako prava za koja su se zalagali nisu bila isključivo studentska, već i građanska. Ovo, uostalom, objašnjava i činjenicu da su imali podršku velike većine sugrađana.
VARLJIVO LETO ’68.
Kada se govori o tome, važno je osvrnuti se na 1968. godinu.
Tog trećeg juna, najjednostavnije rečeno, studenti su zahtevali jednaka prava za sve, koja je komunizam u teoriji propagirao, ali se u praksi sve više udaljavao od iste. Sve se to dešavalo gotovo paralelno sa demonstracijama sličnog tipa u Evropi, čiji su se učesnici zalagali protiv rata u Vijetnamu i kapitalizma. Ta pandemija želje za „pravdom za sve i boljim sutra“, nije zaobišla ni bivšu Jugoslaviju.
Protesti su obilovali batinama, pištaljkama i glasnim uzvicima. Tadašnji predsednik, Josip Broz Tito, studentima je odao jedno obmanjujuće priznanje njihovih prava i pohvale za hrabrost u zalaganju za komunizam. Više od samog priznanja ničega nije ni bilo, jer je predsednik svega nedelju dana potom optuživao studente da u toj svojoj skupini kriju zapadne, prokapitalističke agente.
KADA SU STUDENTI RUŠILI VLAST
Nešto svežiji primer, jesu dešavanja tokom devedesetih godina prošlog veka. Zahtev je ovoga puta bio možda i teži za ostvarenje – da se okonča tadašnji diktatorski režim i uvede više ljudskih prava i sloboda.
Takođe, veliki doprinos su imali tadašnji studenti, koji su bili okupljeni od 1998. godine, zbog zajedničkog nezadovoljstva Zakonom o univerzitetu od 28. maja iste godine. Posle NATO bombardovanja, studenti okupljeni u omladinski pokret „Otpor!“ pokreću političku kampanju protiv tadašnjeg režima, koja je rezultirala Demonstracijama 5. oktobra 2000. godine.
Sam “Otpor!” doživljava još jednu transformaciju, i to u političku stranku. Krajnji ishod delovanja kao stranke otelotvoren je u 1,63% glasova na parlamentarnim izborima 2003. godine. Kasnije, dolazi do relativnog sjedinjavanja sa Demokratskom strankom, i tu, manje – više, aktuelnost ove priče prestaje.
MLAKE OKTOBARSKE POBUNE
Šta se danas dešava sa studentskim aktivizmom? Gube se prepoznatljive osobine ovakvih protesta i to ne samo što su pobune tiše i manje užarene, sama priroda zahteva je drugačija. Ona se može svesti na jedan recipročan odnos - u nižoj ceni školarina i većem broju ispitnih rokova.
Sa strane gledano, današnji protesti studenata, pogotovo poredeći ih sa istorijskim primerima, mogu delovati mlako, anemično i bez stvarne vere u to za šta se učesnici zalažu.
Da li je to delom i zbog toga što su, možda, današnje generacije zaključile da su ideološki ciljevi protesta, koji bi trebalo da im budu smernica i uzor, bili izigrani - u manjoj ili većoj meri, pre ili kasnije?
Postoje drugačija mišljenja i objašnjenja, zbog čega su današnje studentske pobune više dobile karakteristike sindikalnog protesta. Borba studenta koji živi u kapitalizmu ne može biti drugačija; svodi se na zahtev za ispunjenje veoma konkretnih, materijalnih interesa. Ideološki je sve upitno i mladi su više nego ikad po tom pitanju podeljeni. Zato je već uvreženo mišljenje, što univerzitetskih profesora, što i samih predvodnika protesta, da studenti danas ne bi mogli da utiču na bilo šta mimo svog Univerziteta, a pogotovo ne da ruše vlast. Možda posredno i u manjoj meri mogu uticati na društvo, na nekom svom mikroplanu.
Jedna od velikih inicijativa danas, koja bi se mogla nazvati objedinjujućom za sve slojeve društva i generacije, jeste “Ne da(vi)mo Beograd”, koja je podstakla i građane drugih gradova Srbije, da se okupe i iskazuju nezadovoljstvo (u Nišu osnovan “Građanski front Srbije”). Kakav god bio nečiji stav o ovakvim organizacijama, imamo primer da našim građanima ipak, i pored svih načina na koji su izigrani i iznova razočaravani, duh nije potpuno slomljen!
Kada je reč o studentskim pobunama od 2000. godine pa do danas, neki će zajedljivo primetiti da su protesti tiši, manjeg odziva, da se svode na lajkove kao podršku, heštegove umesto parola, iventove kao merilo posećenosti, a da se sprovode sve više inertno. Opravdano se može postaviti pitanje – da li će ovaj oktobar proći bez studentskih protesta?
Okolnosti su promenjene, i to što se možda ne snalazimo (svi mi, ne samo studenti) u zalaganju za svoja prava, ne znači da ih nemamo. Danas je možda teže nego ikad naći način za ostvaranje iprava, a da ne budu izigrana, jer – prepreke su raznovrsne i brojne. Rešenje sasvim sigurno, nije preventivno razočarenje kao mehanizam odbrane ili dobrovoljan pristanak na poraz.
Ova dva velika istorijska primera mladalačkog bunta možda nisu potpuno praktično primenljiva, ali mogu biti primeri borbenosti, koju u kakvom god vremenu živeli – izgubiti ne smemo.
Autorka: Tijana Papović
Fotografija preuzeta sa: www.gradjanin.rs