Na latinskom panem et circenses, na srpskom ‘’dajte ljudima nešto sjajno i veliko, pa da ne obraćaju pažnju na prazne priče koje pokušavamo da prodamo’’.
Još od rimskog doba metafora ‘’hleba i igara’’ je označavala metode kojima vlast obezbeđuje podršku stanovništva tako što prividno zadovoljava njihove kratkoročne interese i nevažne potrebe. Na primer, organizuje gladijatorske borbe. Ljudi odu, posmatraju borbu gladijatora, raskoš u krvi, navijaju svim srcem da njihov favorit sasecka na komadiće onog drugog, a ako pobedi, bio je to još jedan uspešan dan. Ako ne pobedi, koga briga, bar su se lepo zabavili. Ili, vlast odluči da par dana deli besplatan hleb (možda i đevrek, zavisi ko šta preferira). Građani tog dana nisu gladni, to deljenje hleba potraje taman toliko da ljudi zaborave na to kakvo je stanje u carstvu, istovremeno izgube interesovanje za politiku, vlast ‘’baci kosku’’ i nastavlja da preko leđa svojih građana ‘’vlada’’.
Danas je skoro isto samo što su igre mnogo raskošnije, nekako bi se reklo svetleće, sa prozorima, a hleb ima i priloge. Međutim, u odnosu na Rimsko carstvo, mi smo u prednosti - imamo kamere, konferencije za štampu, ‘’novinare’’, novinare (kažemo da ih imamo, pohvalimo se, ali nekako od ovih ‘’novinara’’ ne dolaze na red, ali ih imamo, sigurno), televiziju, internet, fejsbuk i slobodu govora. Pošto stari Rimljani nisu na sva zvona mogli da pričaju o onome što rade ili planiraju da rade, evo, mi možemo i baš zbog toga smo mnogo napredniji od starih Rimljana. A imamo i instagram.
Poznato je da je bolje saopštiti lepu vest, ideju ili pokazati lepu sliku. Taj osmeh, ta sreća koja se vidi u očima ljudi je neprocenjiva. Osetite se kao superheroj koji čitavo čovečanstvo nosi na svojim leđima i nije mu teško. Bolje je poštedeti ljude od govorkanja zlih jezika, nevolja koje dolaze i pričati im o lepim stvarima, veselim. Tako će ljudi zanemariti sve neprilike koje će im se pre ili kasnije obiti o glavu i živeti na temeljima raskoši i planova. Svako radi svoje poslove, ljudi veruju i hrane se hlebom, a ovi što ne veruju, ne moraju. Oni nisu verovali ni kada je Del Boj rekao ‘’ this time next year we'll be millionaires’’, pa šta se na kraju desilo?! Pa postali su milioneri! Doduše, to su neki novogodišnji specijali nekih dvadesetak godina kasnije, ali to sad nije bitno. Del Boj je postao milioner i nikada se nemojte smejati nekome ko ima želju za napredovanjem i poboljšanjem.
Svakoj uspešnoj vlasti su građani na prvom mestu, a ne sopstveni interesi kao što se govorka među ljudima. To što jedan deo naroda ne ume da prepozna prave vrednosti i brigu vlasti nego hoće da zna sve neke dosadne stvari (ko šta vozi, koliko je šta koštalo, zašto loše živimo), umesto da jede hleb sa prilozima, koristi internet i veruje da će Del Boj postati milioner, NIJE PROBLEM VLASTI. Uvek je bilo i uvek će biti onih kojima hleb i igre nisu dovoljne, koji hoće više od toga, kojima je bitno da znaju tajne koje se prikrivaju svetlećim reklamama, ali za sada su u manjini tako da su nebitni.
Čovek koji ima svoj stav po pitanju nečega i ne odstupa od toga, smatra se karakternim čovekom, neće danas ili sutra da promeni svoje mišljenje, jer tako ga ljudi neće ceniti. Ali, ako se ikada dogodi ta promena uverenja, to znači i promenu na bolje, pa ko smo mi, obični smrtnici da to kritikujemo? Nezahvalnost je uvek bila odlika ovog naroda (čast izuzecima), a to nisu oni što se podsmevaju umesto da piju jutarnju kafu i uživaju u jutarnjem programu. No dobro, ovom narodu se ne može ugoditi, a i svi znamo šta se dogodi kada se nekome previše ugađa – postane razmažen, tako da je najbitnije ugađati jednom većem delu za koji se zna da nije nezahvalan kao ostali, a i lakši je za ubeđivanje, obezbediti hleb, igre i lepe, šarene ideje.
Reče jednom Dositej Obradović: ’’Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce’’. Vremena se menjaju, ljudi napreduju, tehnologija nas okružuje pa ćemo Dositejevu izjavu malo izmeniti: ’’Zvona i praporce, braćo moja, sve ostalo je precenjeno’’.
Autorka : Kristina Milošević