Pleoneksija je u staroj Grčkoj značila preveliku želju za vlašću, bogaćenjem i svega što ima veze sa javnom sferom. Danas je ova reč postala sinonim za prekomernost, kao da se želja za moći podrazumeva.
Podrazumeva se i demokratija i civilni sektor koga ima samo u željama. Ta demokratija je trebala doći izjutra, šestog, kada stvar prenoći. Trebalo je resetovati ceo sistem vrednosti i krenuti sve ispočetka.
U tom početku leži naš paradoksalni zeka. Vođa svih tih promena je konsensusom postavljeni Vojislav Koštunica, čovek sa zadatkom. Našao se tu, totalno pasivan, da bi pokušao da stvori catch all partiju. U suštini konzervativac iza koga stoje mnogo moćniji liberali. Međutim, želeo on to ili ne, još uvek se u kancelarijama oseća konzervirana hrana za mačke, u većini fotelja.
Trebalo bi da bude jasno, koliko studenti treba da budu jak pokretački faktor za promene, da budu ujedno intelektualna elita - koja će sve negativno primetiti, i da imaju dovoljno mladalačkog buntovništva, koje se graniči sa neobuzdanošću i nepokornošću – što im daje snagu svoj glas podignu i nemir da bi loše stvari i trule događaje gledaju sa strane. Malo su se zagledali, a nisu reagovali. Samo su čekali…
Dobili smo ono što nismo želeli da država postane.Tiha polovina (ako ne i većina) se povukla, obitava u nekim svojim kalupima, u društvancu u kom svako svakoga poznaje. Na neki način, osramoćeni, obeščašćeni i izgubljeni pojedinci. Sramota ih je jer su izdali svoje ideale, ideale za koje su izlazili na ulice, tukli se, zarad najsnalažljivijih u tom sistemu . Ti ljudi su nasmejani davali ritam jakim udarcima u doboše. Tim ritmom smo mi koračali ulicama zarad onih koji su sa bina izgovarali rečenice pune klišea. Neki od tih udarača, su podigli jedra i idu uz vetar. Pobeda tih koji pišaju uz vetar je peti oktobar.
A zbog koga je sve to urađeno? Zbog nas, malih maskota svih tih okupljanja, tadašnjih klinaca i beba. Nas su podizali, mi smo se radovali tom jedinstvu u buci.
Ali paradoks je u još jednoj stvari. Danas ta ista deca mirnih roditelja, samouvereni studenti ne preduzimaju ništa. Naprotiv, čak su preuzeli retoriku slobista, često koristeći osuđujuće izraze poznate još iz doba komunizma- domaći izdajnik i strani plaćenik.
Pod takvim javnim mnjenjem, primorani smo da slušamo taj govor mržnje, a mržnja ostavlja trajne posledice.
Mali ljudi su se oduvek voleli visoku politiku. Politiku koja će ih zainteresovati, učiniti svoje ideale, idealima birača i tako istomišljenika pretvoriti u čoveka mase. Ta „individua“ je često autoritativna, jednolična, tvrdoglava i nasilna.
Tranzicija iz komunizma u liberalizam ili demokratiju (kako ti drago) je dug proces. Što kaže Teja u filmu Profesionalac: “Prirodi su bili potrebni milioni godina da od majmuna stvori čoveka, a komunizmu samo pedeset da od čoveka opet stvori majmuna.“
Većina teoretičara se slaže da je za demokratiju potrebno pre svega iskustvo i otvorenost uma. Što kod nas nikako nije slučaj. Ralf Darendorf se bavio upravo tim pitanjem. Njegov recept demokratske tranzicije je surov što se našeg mentaliteta tiče, jer ne volimo da menjamo političke oce. Šest meseci postojanog pravnog sistema, potom šest godina institucija što će reći konstitucionalizam, vlast zakona i prethodno pomenutog sistema i potom, učvrćavanje demokratije, time što će jedan narod, promeniti čak 66 političkih kultura. Što je za jednu Srbiju, kuću na promaji , previše.
Postoji i ona blaža teza Hantingtona o testu demokratije koja u bivšim komunističkim režimima pada u vodu. Hantington misli da su potrebne dve mirne predaje vlasti u demokratiji ne bi li ona zaživela. Ali kome se predaje ta vlast, onom što je i daje, prebacuje se iz aparata u aparat, iz partiju u partiju iz levice u desnicu istoga sistema. Telo države nam još stoji, taj truli skelet, politički sistem koji se pokazao nefunkcionalno, još uvek funkcioniše, povećavajuči javni dug iz dana u dan. Živi na aparatima.
Zato mladi vole misao bake iz dela Tome Akvinskog koja kaže (parafraziram)... Čuvajte deco ovog tiranina, jer će posle njega doći gori.
Zato ćemo još mnogo godina jesti konzerviranu hranu. Sve dok ne dođe do postpostapokaliptičnog sedmog oktobra, a do tada... Čekanje je naša tragedija.
Autor: Bogdan Panajotovski