Viđao sam još takvih, ali ovaj je bio najlepši.
Svaki pokret ima svoj cilj. Ovaj je imao da vidi da li sam ja tu. To znači da joj se sviđam i da me traži pogledom.
Bio sam iza nje, sa desne strane. Jugoistočno. Pokazala mi je svoja pravougaona leđa, bila je pomalo nagnuta. Ruke je ukrstila ispred sebe. Imala je duge prste i pokreti su joj bili skladni.
Mrzim ljudie koji svoje prste čine ukočenim. One koji koriste samo zglob koji prst spaja sa šakom. Prsti služe da plove. Imaju toliko zglobova i mogućnost njihovih kombinacija su mnogobrojni. Prsti na jednoj ruci imaju četrnaest zglobova. Ne umem da izračunam ali je to mnogo kombinacija. Prsti su joj prava muzika.
Zamahnula je svojom dugom smeđom kosom. Voleo bih da nanese boju na kosu i da njom slika. U takvim slikama bih plivao i ronio i u dubinama zamišljao njeno lice. Njena kosa je blago talasasta i duga do lopatica.
Pogledala me je kraičkom oka i nasmejala se. Trajalo je delić sekunde.
Toliko, jer se plašila da je ne primetim. Primetio sam je.
Imala je duge, atletske noge, koje su bile sasvim normalno postavljene. Sedela je onako kako bi sedelo nešto što nije svesno okoline.
Iza mene je bio prozor. Moguće je da sam zaklonio svetlo pa sam dao mogućnost njenom mraku da me zamisli kakvog želi da jesam. Gledao bih ovakve pokrete stalno. Kada bi neka fabrika igračaka mogla da napravi igračku samo sa tim pokretom, kupio bih je, pritiskao to jedno dugme koje bi nanovo aktiviralo mehanizam.
Istraživao bih tetive, miris, teksturu, posmatrao mišiće i opipavao promene u čvrstini. Kada je videla da je otkrivena smejala se. Da li zbog srama ili zbog mene?
Ne znam.
Intenzivno me je posmatrala. Pokret je učinio svoje. Uvideo sam njenu lepotu.
Voleo bih da ovako nešto gledam jednom sedmično.
Ili bar jednom u životu.
Da, taj poslednji put će biti najlepši. Kad ga više ne bude, kupiću igračku.
Autor: Bogdan Panajotovski