Sasvim sam siguran da je studentsko iskustvo kompletno tek nakon što student učestvuje u barem jednom protestu. Šta je student bez studentskog protesta? Akademski građanin po završetku studija? Svakako. Ipak oduvek kada se kod nas govorilo o studentima, mislilo se i na još par sastavnih delova jednog studenta a to je kritičko mišljenje mladih umova koje će poslužiti jednog dana za poboljšanje naših fakulteta, studentskog života, a ko zna možda i države. I u skoro svim slučajevima kada je do nekog poboljšanja trebalo doći studenti su koristili drevnu instituciju protesta da do tih nekih poboljšanja dođu.
Prvi osećaj nekakvog pripadništva u studentskom životu sam i ja osetio pri dolasku na fakultet kada sam bio deo protesta na svom fakultetu.
Da li su studentski protesti opravdani, a studentske želje prave i poželjne?
To je otvoreno za diskusiju.
Ipak, naše Ministarstvo prosvete nam je skoro dalo još jedan razlog da iz međugradskih i gradskih autobusa, odmah uskačemo u redove protesta, sa zakonom u kojem stoji da je potrebno šezdeset ESPB za budžet, što dosada nije bilo primenjivano na fakultetima, već su se fakulteti držali standardnih 48 bodova na radost i sreću studenta i njegovih roditelja.
Međutim jasno se vide tendencije Ministarstva da primene Bolonju u potpunosti, valjda da bi motivisali studente da uče još bolje nego pre (za 48 bodova) i da ne prenose ispite, što je veoma lepo od njih.
Ipak studenti su se oglasili da ne žele da prihvate ovu strogu majčinsku ljubav Ministarstva i još jednom organizuju bojkote, u nadi da ostanu u domovima i na budžetu.
Mogu vam reći, da poznajem mali broj ljudi po studentskim domovima koji u godini osvajaju 60 ESPB, valjda zbog toga što prave pauze dok uče zbog cigareta, kafe i želje da se malo provedu sa prijateljima.
I oni kažu da im je žao što nisu programirani na taj način da mogu svake godine osvajati 60 ESPB, te da im je žao što nemaju novca da ne terete budžet države.
Još kada pričaju o Bolonji razmišljaju, ako već treba da bude 60 ESPB za budžet kako stoji u zakonu, zašto istovremeno ne mogu polagati sve ispite samo preko kolokvijuma kako je takođe Bolonjom predviđeno?
Bilo kako bilo, država se uporno žali na „odliv mozgova“ a ne preduzima mere koje bi regulisale tu našu trenutnu boljku koja večito raste. Bojim se da će ako se ovako nastavi, svako uskoro moći da priča o svom bogatom kumu, tetki, bratu, iz Nemačke.
Autor: Aleksa Kočovski