U poslednje vreme srećemo se sa sve većim brojem mladih ljudi koji odlaze u metropole u potrazi za „boljim sutra“ ili možda čak i danas. Bez oklevanja, deliće svog života pakuju u kofere i odlaze.
Nekada je za sve nas najveći san bio Amerika. „Savršena“ zemlja sa bezbroj mogućnosti. Nerealan ideal koji smo stvarali od malih nogu. Filmovi i serije su imali veliki udeo u tome.Virtuelan način gledanja „preko ograde“, koji ne košta ništa, a tako mnogo znači. Dobar posao, dobra plata, nekretnine, kola, sve ono o čemu mašta svako od nas. Život iz snova za kojim svi žudimo.
Međutim, nekoliko godina unazad, malo je drugačija situacija. Sve je više mladih koji svoju sreću žele da okušaju na nekom novom mestu. Najčešće destinacije gde mladi iz Srbije odlučuju da idu su Katar ili Ujedinjeni Arapski Emirati. Iako deluju kao male zemlje, poslednjih godina pružaju mnogo bolje mogućnosti.
Katar je najnaprednija arapska zemlja u pogledu civilizacijskog razvoja. To je čini i jednom od poželjnijih destinacija za traženje poslovnih prilika. Mlade devojke ali neretko i muškarci se najčešće odlučuju da rade kao stjuardese, odnosno stjuarti, u sad već prestižnim avionskim kompanijama. Male plate, osmočasovno radno vreme, i naporan posao zamenile su egzotične destinacije, dobra zarada i sve ostalo što je za današnje uslove u našoj zemlji teško izvodljivo. Ni otvaranje firmi nije više retko. Sa dobrom idejom i malo početnog kapitala, može se daleko stići. Isti cilj ume da spoji ljude.
Kada malo bolje sagledamo stvari, nameće se pitanje, kako je moguće da je „sjajnu“ Amerku zamenila tako mala arapska zemlja potpuno drugačije kulture, društvenih normi i načina života? Gledajući iz svoje perspektive i perspektive svojih prijatelja koji su imali prilike da žive i rade tamo, čini mi se da su se mladi sad već zasitili te iluzije koja se godinama stvarala i tih nametnutih ideala koje su je pratile. Na to sigurno ima i uticaj političkog pitanja i čitave ne tako lepe i svetle istorije koja postoji između naših zemalja.
Iako su i UAE i Katar male zemlje, sa vrlo „striktinim“ i pomalo konzervativnim pravilima i mnogo je više ograničenja nego što je u zemljama Zapadne Evrope i SAD to ne predstavlja problem ili činjenicu na koju je teško naviknuti se. Možda ipak svima nama i odgovara kada znamo do kojih granica možemo da idemo i kada imamo konkretna i striktna pravila šta je dozvoljeno a šta ne. To nam daje sigurnost da neko zna šta radi i zašto to radi.
Nije lako prihvatiti činjenicu da mladi ne mogu da se ostvare i pokažu u punom svetlu u zemlji u kojoj su odrasli, a kakvo je stanje trentno u našoj zemlji to je samo nešto o čemu se može maštati. Iz prespektive jedne mlade osobe teško je kada vidim koliko mladih odlazi odavde bez oklevanja. I to je nešto što se neće promeniti dogod se znanje i pamet ne budu više vrednovali i cenili.
Mlade treba mnogo više podsticati da se trude i naći način kako ih adekvatno nagraditi za napore koje su ostvarili.
Svi volimo da se naš rad i trud ceni. Na žalost u današnje vreme najčšće je novac merilo vrednovanja truda i rada. Ali makar znate da će vam se isplatiti sav trud koji ste uložili u svoje obrazovanje, u svoje znanje, proširićete vidike i okusiti kako je to kada se na nepoznatom terenu daleko od kuće boriš za sebe i „svoje“.
Autorka: Nevena Živanović