Koliko god priželjkivala to nešto, koliko silno to sanjala čak i po danu, želim sada to da izbrišem.
Neverovatno je koliko smo sebični. Daćemo manje koliko bismo sami sebi dali. Ako damo malo više, mi gubimo i nismo više u prednosti.
Kako kažu – Pazi šta želiš, može ti se ostvariti.
Uverila sam se dovoljno puta da je to jedna od najvećih istina, koja je postavljena samo kao hipoteza.
A ne bi trebalo da bude.
Samo, ne možemo da brišemo nešto što se već desilo. Nije tako lako kao na papiru, kompjuteru, stolu, bedemu. Uvek se grafit staroj ljubavi možeš zameniti onim koji je posvećen novoj. Ili pak kao izvinjenje nedužnim ljudima i njihovom bedemu zbog trenutnog zaleta
.
Kada ispišeš grafit na mojoj duši, trudi se onda da bude iskren i istrajan. Ne vredi mi ako tu budu dve crte, nešto tipa „zauvek“, „naš datum“, a da ne potraje ni do ovog momenta kada želim da ga izbrišem. A on već nestao.
Baš čudno. Ne znamo da kontrolišemo pisanije po našim bedemima. Možda i najveća mana čovečanstva.
Nekada ću, nekome, možda, dozvoliti da šara po njemu koliko god želi. U kojim god bojama. Pa makar i ne bilo u mom fazonu, dopustiću. Progledaću kroz drugačije naočare od svojih. Delovaće mi strašno, čudno i neshvatljivo, ali da. Prihvatiću. I crtaću na sličan, približan način.
Jednog dana.
Možda već danas.
Hajde da crtamo srca danas.
To će nam, uzročno-posledičnom reakcijom, i osmehe iscrtati.
Autorka: Milana Veljko