Sigurno vam se bezbroj puta desilo da ne možete da se setite imena nekog predmeta. Svaki put kad se to desi čini vam se kao da ta reč čuči tu negde u ustima, možda čak i na vrhu jezika i podsmeva vam se. Uživa u vašoj muci pa biste je najradije ispljunuli i izgazili od besa. A da stvar bude još gora, znate sve o tom predmetu, čemu služi čak i kako izgleda, jasno ga vidite u glavi, znate čak i kog je roda reč koja ga označava. Ali ne vredi, što se više trudite, šanse da ćete se setiti su sve manje. I na kraju se čitava katastrofa završi tako što se loše osećate i brinete da s vašim mozgom nešto ozbiljno nije u redu.
Međutim, to je sasvim uobičajena pojava, koja nam pritom dosta govori o tome na koji način naš mozak skladišti jezičke podatke. Činjenica da o nekoj reči znate sve osim konkretnog glasovnog sklopa koji je njen samo fizički izgled, govori nam da su te dve vrste informacija odvojeno sačuvane u našoj memoriji. I u trenutku kada imate problem da se setite reči, zapravo ste pristupili samo jednom delu informacija u vezi sa tom rečju. Zamislite to kao situaciju u kojoj ste našli knjigu bez korica. Dakle, ova pojava, ako zanemarimo njenu beskrajnu iritantnost, potpuno je bezopasna.
Ali, gde se uopšte i na koji način pakuju reči u našoj memoriji? Kako to da znamo toliko mnoštvo reči i svakodnevno uvećavamo njihov broj?
Lingvisti su se bavili ovim pitanjem i ono je idalje aktuelno u oblasti psiholingvistike. Naučnici su taj deo naše memorije nazvali mentalnim leksikonom. Postoji više teorija o tome kako je mentalni leksikon organizovan i na koji mu način pristupamo kada nam je neka reč potrebna.
Ono što sigurno znamo jeste da je mentalni leksikon organizovani deo naše memorije, što znači da reči nisu nabacane bez ikakvog reda. A kako to znamo?
Kada npr. odgovaramo na neku reč prvom asocijacijom koja nam pada na pamet, uvek ćemo iskoristiti reč koja je u značenjskoj vezi sa zadatom, takođe skoro uvek ćemo odgovoriti istom vrstom reči. Pritom, velikom brzinom reagujemo tj. uspešno pronalazimo traženu reč. To je upravo zato što su reči u mentalnom leksikonu na različite načine grupisane. Nisu nabacane i raštrkane već uredno složene i po određenim kriterijumima razvrstane. Mentalni leksikon je poput biblioteke u kojoj su knjige složene tako da nam je omogućeno da najbrže moguće dođemo do one koja nam je potrebna.
Samo, pronalaženje i uzimanje reči iz naše memorije odvija se neuporedivo brže nego proces uzimanja knjige iz biblioteke. Govorimo o milisekundama, pa ne bi valjalo da zamislite stereotipnu mrzovoljnu bibliotekarku koja to radi umesto vas.
Znam da vam ova priča neće pomoći da se sledeći put setite reči koja vam je „na vrh jezika”, ali ćete bar biti utešeni time što sada znate da se ona ipak ne nalazi tako blizu, na vrhu jezika, i da niste vi krivi što je ona odlučila da je previše kul da bi se družila sa svojim značenjem i gramatičkim odlikama.
Autorka: Marija Radivojević