Identitet. Integritet. Ličnost. Individua. Stav. Reč. Misao. Mi smo pojedinci u nemilosrdnom vrtlogu vremena. Pioni na šahovskoj tabli života. Mirionete čije konce drži ruka neke više sile. Ljudi. Samo ljudi.
Deo smo modernog društva koje nam nameće svoja pravila ne dopuštajući nam da zastanemo, razmislimo i napravimo samostalan izbor. Svet oko nas kreće se i menja brže nego što bismo mi to želeli, a spoznaja o tome frustrira nas i deprimira. Život se istrgao iz okvira i realnosti i dobio svoju virtuelnu verziju. A u kojoj verziji mi živimo?
Vreme leti, a život prolazi. Pokušaj da održimo korak sa njim zamara nas i iscrpljuje. Ruka želi da dodirne snove, telo da oseti draži uspeha, a um da ostane neuprljan usled uticaja spoljnih faktora. Trkamo se sa životom ne shvatajući da u toj trci nismo ravnopravni učesnici. Uzaludna je trka koja nema svoj cilj.
Ne ustručavamo se da tražimo od života. Tražimo zdravlje. Mir. Ljubav. Tražimo snagu koju ćemo usmeriti ka postizanju uspeha koji će, ako sve bude išlo kako treba, da se pretvori u slavu, koja će zatim da se pretvori u moć zahvaljujući kojoj ćemo se obogatiti. Život će nam dati nešto od toga, ali nam neće ispuniti sve. I mi nećemo biti zahvalni na onome što nam je dao, već ćemo se fokusirati na ono što od života nismo dobili. Sebi izgledamo kao nesrećni, a životu smo smešni. I eto nas u začaranom krugu.
,,Ko ne ume da prepozna male stvari i u njima užva, neće umeti da uživa ni u onim velikim. Zato živite svoj život kad ste već dobili priliku za to! Žalite se kako vam život ne daje ono što zaslužujete, a jeste li se zapitali koliko toga vam je dao, a da ničim to niste zaslužili?'', govorio je Duško Radović.
Dela će nadživeti čoveka. Nadživeće ga i sve ono što je tokom života učinio za druge. A mi uporno i tvrdoglavo živimo u zabludi da istinsku vrednost ima samo ono što činimo za sebe. Zamenite pohlepu, aroganciju i sebičluk empatijom i živećete bolje.
Mediji nas svakodnevno obasipaju informacijama. Objavljena je vest da se srušio avion nemačke avio-kompanije u koje se nalazilo više od stotinu putnika. Stotinu ljudi koji su želeli, voleli, verovali, negovali svoje ambicije, postavljali sebi ciljeve. Sada jedna cifra definiše svaki njihov život.
U saobraćajnoj nesreći poginuo je dvadesetpetogodišnji mladić. Vozač drugog automobila vozio je pod dejstvom alkohola, prešao na suprotnu traku i ugasio jedan mladi život. Sravnio je sa zemljom snove, maštanja, želje, uspomene.
Sedmoro ljudi izgubilo je svoj život izvršavajući misiju spasavanja jedne bebe. Helikopter se srušio. Srušili su se i nečiji ideali, težnje, srušilo se ono što su ti ljudi godinama gradili, godinama stvarali. Ali zaborav ne sme srušiti sećanje na njihovu humanost i posvećenost čestitom cilju.
Mi smo se tog dana možda iznervirali zbog gužve u saobraćaju. Možda nam je dan upropastila neljubazna prodavačica dok smo kupovali svakodnevne namirnice u gradskoj prodavnici. Možda naš rad koji smo poslali na konkurs nije proglašen najboljim i doživeli smo to kao veliki neuspeh. Da, ali taj neuspeh unosi dinamiku u naš život, čini nas živima. Tako lako zaboravljamo na sve to. Onda čujemo tragičnu vest i osetimo se postiđeno. Zbog svog sebičluka i svoje bezobzirnosti.
Identitet. Integritet. Ličnost. Individua. Stav. Reč. Misao. Mi smo pojedinci u vrtlogu vremena? Piuni na šahovskoj tabli života? Marionete čije konce drži ruka neke više sile? Ko smo mi?
Autorka: Tijana Katić